POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ MEDICINE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ MEDICINE
619x200  

Дечије заразне болести

Decije zarazne bolestiЗаразне болести су одувек биле велики изазов за саму медицинску науку, која је покушавала, али и дан данас покушава да открије њихову генезу и спектар фактора који утичу на настанак и ширење заразних болести у свакој животној средини.
Циљ сваке државе су рационалне и ефикасне мере за спречавање, сузбијање и коначно отклањање заразних болести. Активности на том плану се спроводе у националним програмима у којима је прецизно дефинисана проблематика, циљеви, садржај рада, извршиоци, методологија и материјална средства која се примењују у спровођењу овог циља. Овај програм сачињавају експертске групе, док је он сам дефинисан законским актом и обавезан за извршавање. Програм се допуњује или мења према епидемиолошкој ситуацији која се затекне на терену. Њиме су обухваћене опште и специфичне хигијенске, здравствено-васпитне и епидемиолошке мере и јасно су дефинисани општи и специфични циљеви како би се постигли што бољи резултати.
Због еколошких, демографских и других фактора наша земља изузетно погодује појави и ширењу заразних и паразитарних болести, те су из овог разлога национални план и програм за спречавање, сузбијање и коначно отклањање заразних болести од изузетног значаја. Сам програмски рад је већ дао добре резултате у смислу елиминације неких болести са нашег подручја, када су упитању дечија парализа и тетанус новорођенчади и смањио морбидитет код свих које су предвиђене планом.
Генерално заразне и паразитске болести подлежу обавезној законској пријави лекара и евидентирају се у књигу заразних болести која је саставни део медицинске документације. Начин да би се што боље спречило сузбијање, као и ширење заразних и паразитских болести не лежи само у националним програмима за спречавање, сузбијање и коначно отклањање заразних и паразитских болести, уз здравствено-васпитни рад лекара у примарној здравственој заштити, већ и већој финансиској помоћи друштва и државе у виду разних социјалних програма, а све у циљу побољшања животног стандарда.

Врсте заразних дечијих болести

Генерално дечије заразне болести се деле на:
1. РЕСПИРАТОРНЕ заразне болести
(мале богиње, овчије богиње, рубеоле, шарлах, велики кашаљ, заушке, дифтерија, заразно запаљење можданица)
2. ЦРЕВНЕ заразне болести
(дечија парализа, трбушни тифус, пегави тифус, заразна жутица)
3. ОСТАЛЕ заразне болести
(тетанус, беснило, лептоспирозе)

РЕСПИРАТОРНЕ ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ:

Болести респираторног тракта се односе на болести грла носа и плућа. Те болести могу бити врло благог тока, праћене цурењем носа, кашљуцањем, кихањем или блажом гушобољом. Некада су праћене темпаратуром, некада не. Неке од респираторних заразних болести су: мале богиње, рубеоле, варичеле, шарлах, заушке, велики кашаљ, дифтерија, грип, туберкулоза...

Мале богиње (Morbilli)

Male boginjeУ народу су мале богиње још познате као оспице, крзамак, казамак. Мале богиње су јако заразно обољење праћено осипом. Од њих обољевају претежно деца предшколског узраста, ало нису поштеђена ни новорођенчад, као ни одојчад до 6 месеци живота. Новорођенчад су углавном заштићена у првих 6 месеци живота пасивним, трансплацентарним путем пренетим имунитетом од мајке, уколико је мајка преболела морбиле.
Узрочник појаве морбила је RNK вирус, из фамилије Paramyxoviridae, рода Morbillivirus. Вирус је неотпоран у спољашњој средини, а налази се у nazoferingealnom секрету, урину и крви 2-3 дана пре појаве симптома болести и један дан након појаве симптома болести. Морбили су космополитско обољење и јавља се у свим деловима света. Резервоар инфекције је човек, док је извор инфекције је назофарингеални секрет оболеле особе. Пут ширења инфекције је капљични, док улазна врата инфекције чине слузокоже коњуктива и горњих партија респираторног тракта. Јавља се у ендемоепидемијском облику најчешће код деце предшколског и раног школског узраста. У нашој средини показује сезонски карактер јављања, са максимумом обољевања у јесен, зиму и пролеће.
Инкубација код морбила је устаљења и износи 10 - 11 дана. Углавном протиче без симптома, док се у последњој трећини инкубационог периода болесник сматра инфективним.
Болест пролази кроз три развојна стадијума:
1. Катарални стадијум - представља сам почетак болести и одликује се катаралним променама на слузокожи коњуктива, носа и нижих делова дисајних путева. Ова фаза траје 3-4 дана, почиње постепено са знацима опште инфекције. Температура постепено расте, болесник је малаксао, уморан, нерасположен, без апетита. Тегобе се сваког дана појачавају и при крају катаралног стадијума јављају се специфични знаци болести. Копликове мрље се јављају на букалној слузокожи и имају изглед посутог гриза на хиперемичној слузокожи, нескидају се и чврсто су спојене са слузокожом. Јављају се при крају катаралног стадијума, обично 36 часова пре појаве оспе, одржавају се 11-24 часа. Објективним прегледом, налази се коњуктивитис, ринитис, кожа лица је бледа, слузокожа ждрела и тонзила је хиперемична. Није присутна оспа по кожи, али се на меком непцу може приметити енантем.
2. Осипни стадијум - при крају катаралног стадијума настаје краткотрајно побољшање, а затим погоршање са порастом телесне температуре и општим знацима болести. Оспа је водећи клинички симптом. Јавља се најпре на кожи главе иза ушију, а затим истог дана захвата кожу лица и врат. Шири се од главе према доњим партијама тела као капи воде из туша, избија два до три дана, ефлоресценције су макуле и папуле, појединачне, а између ефлоресценција види се непромењена кожа. Кожа је на додир пријатна, топла, мека и влажна, баршунаста. Нису присутне субјективне сметње. Повлачи се истим редом којим је избијала, од главе и лица према врату, трупу, горњим екстремитетима и ногама, тако да се може догодити да на лицу оспа бледи и повлачи се а да на стопалима избија. Болесник је високо фебрилан, адинамичан, ринитис је интезивнији. Очи су сузне са израженим коњуктивитисом. Лице је зажарено и описује се као плачна маска или facies morbillosa. Присутно је пооштрено везикуларно дисање праћено влажним бронхитичним шушњевима. Срчана радња је убрзана и прати висину температуре. Осипни стадијум траје 5-6 дана, а затим наступа стишавање болести уз постепени пад температуре.
3. Стадијум реконвалесценције - се карактерише повлачењем оспе. На местима оспе се јавља пролазна хиперпигментација и брашнасто перутање. Опште стање болесника се побољшава и овај стадијум траје 4-5 дана, у зависности је од појаве компликација. Морбили трају око 2 недеље, али стадијум реконвалесценције може се продужити и на неколико недеља.

Треба напоменути да постоје више клиничких облика малих богиња као и да у склопу ове болести могу настати и различите компликације. У ваздуху око болесне деце има много клица малих богиња, које болесници избацују кашљући. Здрава деца се врло лако заразе удушући такав ваздух. Посредно преношење је ретко, јер је узрочник малих богиња врло осетљив на утицај спољне околине и ван људског тела брзо угине.
Сама дијагноза морбила се поставља на основу анамнезе, епидемиолошких података, клиничке слике и тока болести. Међутим, је ипак најсигурнија серолошка дијагноза која је најпоузданија. Користе се инхибиција хемаглутинације (IH), реакција везивања комплемената (RVK), тест неутрализације као и ELISA тест који се ради 10 дана од инфекције када се јављају IgM антитела. Промене у крвној слици су карактеристичне. Јавља се леукопенија са лимфоцитозом.
Диференцијално дијагностички долазе у обзир све осипне грознице, друге вирусне инфекције као и промене алергијске природе.
Терапија код морбила је симптоматска. Примењују се лекови за смањење секреције из носа, коњуктива и ублажава кашаљ. У случају настанка компликација користе се лекови у зависности од настале компликације. Веома је важна изолација болесника и примена хигијенско дијететског режима, мировање у постељи, исхрана богата витаминима и млечним производима. Особа која је једном прележала мале богиње више неможе да се зарази истима.
Активна имунизација (вакцинација) против морбила обавезна је за сву децу након прве године живота. Потребна је ревакцинација за 4-5 година. Могућа је и примена имуноглобулина.

Овчије богиње (Varicella)

Ovcije boginjeУ народу су овчије богиње још познате и као водене оспице, водене козице или варичеле. Овчје богиње су акутна заразна болест праћена осипом у виду малих водених мехурића расејаних по целом телу. Болест је углавном благе природе. Најчешће обољевају деца разног узраста, али најкритичнија категорија су свакако деца предшколског и млађег школског узраста. Већина деце зарази се варичелама око своје десете године. Деца до 6 месеци заштићена трансплацетарно пренетим антителима мајке уколико је мајка преболела варичелу.
Вирус варичеле припада DNK вирусима, фамилије Herpesviridae, рода Varicellavirus. Неотпоран је у спољашној средини и лако га уништавају физички поступци и хемијска средства. Резервоар инфекције у природи је човек. Извор инфекције је назофарингеални секрет оболеле особе на крају инкубације и за време акутне фазе болести. Јављају се чешће у облику појединачних случајева, али се могу јавити и у облику епидемије. Показује сезонски карактер јављања са максимумом обољевања у сезони јесен-зима-пролеће.
Варичела је најчешће благо обољење које траје 2 до 3 недеље. У току болести разликују се три стадијума:
1. Катарални стадијум - Након инкубације која траје око 3 недеље и протиче без симптома јавља се повишена температура, кашаљ, малаксалост, болови у мишићима и зглобовима. Ови симптоми обично нису присутни код деце, али су код одраслих чешћи. Стадијум траје око 2 дана. Приликом прегледа болесника клинички налаз је уредан осим хиперемије ждрела или слузокоже коњунктива.
2. Осипни стадијум - Оспа доминира клиничком сликом код варичеле. Почиње порастом телесне температуре и појавом катаралних промена на горњим дисајним путевима. Оспа код варичеле има своје карактеристике. Избија на свим деловима тела у налетима. Обично избија у три налета. Сваки налет оспе може бити праћен порастом температуре. Размак избијања оспе је од неколико часова до 72 часа. Оспа је појединачна, величине 1 - 5 мм у пречнику. Ефлоресценције прелазе све стадијуме од макуле, папуле, везикуле до красте. Због избијања оспе у налетима на истом делу коже могу се видети ефлоресценције у различитим стадијумима избијања, оспа има полиморфни изглед као "звездано небо". Оспа је праћена сврабом. На слузокожама се јавља енантем, али због влажне средине везикуле брзо пуцају и јављају се дефекти различитог облика и величине. Има га на слузокожи коњунктива, меког и тврдог непца, тонзилама, гингивама, језику, аналној или слузокожи вагине. Дефекти су болни, али не остављају ожиљке.
3. Стадијум реконвалесценције - Овај стадијум се одликује падом температуре и стишавањем симптома предходног стадијума. На кожи се могу видети красте и места хиперпигментације. Стадијум траје 6-8 дана.
Треба напоменути да постоје више клиничких облика овчијих богиња као и да у склопу ове болести могу настати и различите компликације. Ако жена у раној трудноћи оболи од варичеле, постоји ризик од урођених мана детета, што је ретко. У каснијој трудноћи највећи је ризик за дете месец дана пре порођаја и непосредно након порођаја. Преноси се непосредно са болесника, а понеки пут и преко других лица или заражених предмета. Болесник је заразан нарочито непосредно пре и за време трајања осипа. Улазна врата за вирус су уста, нос и очне вежњаче. Болест је опште, а не локалне природе.
Сама дијагноза варичела поставља се на основу анамнезе, епидемиолошких података и клиничке слике у којој значајно место има полиморфизам оспе. Варичела има сличност са многим болестима које се клинички манифестују оспом као што су: Herpe simplex generalisata, Impetigo contagiosa, Acne vulgaris, Stophulus, Scabiaes, Lues II.
Терапија варичела захтева изолацију болесника, лежање и симптоматску терапију. Потребно је обезбедити максималну хигијену да би се избегла суперинфекција везикула. Саветује се свакодневно купање са благим раствором хипермангана ради дезинфекције коже, а брисање упијањем течности да се не би изазвало пуцање везикула. Кожу је потребно свакодневно посипати стерилним талком који смањије свраб и исушује везикуле. Слузокоже, пре свега усне дупље, треба неговати антимикотицима и неутралним дезифицјенсима. Медикаментозна терапија код уобичајних облика болести није потребна. Међутим код тежих облика примењују се антипиретици, аналгетици и рехидратација. Аспирин је контраиндикован због могућности настанка Рејевог синдрома. Бактеријске компликације се лече одговарајућим антибиотицима, а остале компликације специфичном терапијом. Кад се ова болест једном преболи, обично се стекне доживотни имунитет против поновне заразе.
Превенција се свакако постиже првенствено изолацијом болесника, али и активном заштитом путем вакцинације која се примењује код деце старије од годину дана, а која нису прележала варичелу. Вакцина против варичеле код нас није уврштена у обавезан календар имунизације, док се у свету већ годинама са успехом користи.

Рубеоле (Rubella)

RubeoleУ народу су рубеоле још познате и као црвенка. Рубеола је акутна заразна болест праћена осипом и увећањем лимфних жлезда на врату и потиљку. Најчешће обољевају деца разног узраста, али најкритичнија категорија су свакако деца предшколског и млађег школског узраста. Већина деце зарази се у периоду од 2 до 10 године живота.
Изазивач рубеле је вирус који припада RNK вирусима, фамилије Togavirida. Природни резервоар инфекције је човек. Извор инфекције је назофарингеални секрет особе у последњој трећини инкубације. Сматра се да је човек-болесник инфективан 5 дана пре појаве оспе и 5 дана након престанка оспе. Максимум оболевања је у пролеће. Пут преношења је капљични и преноси се само у условима блиског контакта.
Клиничка слика рубеола је блага и неспецифична, и као код осталих осипних грозница пролази кроз три стадијума:
1. Катарални стадијум - Након инкубационог периода од око 14 дана јавља се катарални стадијум болести. Он траје 1-2 дана, почиње са благим порастом температуре и дискретним знацима запаљења горњих респираторних путева. Присутно је увећање потиљачних лимфних жлезди. У овом стадијуму могу се јавити коњунктивитис, ринитис и тонзилитис. Најчешће овај стадијум је слабо изражен да остаје и незапажен.
2. Осипни стадијум - Овај стадијум се наставља на предходни постепено. Температура је у порасту, а симптоми из предходног стадијума се појачавају. Маркантан знак је оспа. Она се јавља прво на лицу и шири према осталим деловима тела. Оспа није праћена субјективним сметњама. Повлачи се истим редоследом којим је избијала, а након повлачења не оставља никакве промене на кожи. У овом стадијуму налази се још и црвенило ждрела. Увећање лимфних жљезда на врату, пазуху, препонама, а најзначајније је увећање лимфних жљезда на потиљку. Присутно је увећање слезине. Овај стадијум може трајати 3-4 дана, али може и дуже поготово код одраслих када је присутна малаксалост и болови у зглобовима и мишићима.
3. Стадијум реконвалесценције - Карактерише се постепеним падом температуре, повлачењем оспе и исчезавањем осталих симптома предходног стадијума. Одржава се лимфаденопатија, али жљезде више нису болне, постепено се смањују понекад и до три недеље.

Дијагноза рубеле се поставља на основу анамнезе, епидемиолошких података, клиничке слике и серолошких анализа. Врло лако се приликом нестручног дијагностицирања могу помешати са малим богињама или шарлахом, тако да је анализа крви најадекватнија. Компликације су врло ретке. Међутим, запажено је да жене које у току трудноће, нарочито у току прва три месеца, прележе рубеолу могу родити дете са неким недостатком, па и са неких фаталнијим исходом.
Терапија за лечење рубеле није потребна. У изузетним случајевима примењују се аспирин или остали нестероидни анти-инфламаторни препарати због присутне артралгије. Заштита од рубеоле састоји се у изолацији болесника у трајању од 15 дана и у дезинфекцији његових излучевина и предмета који су са њим долазили у додир, као и просторије у којој је болесник био изолован. Уколико је особа једном прележала рубеоле, она је имуна на њих и више неможе да се зарази.
Једина превенција за спречавања појаве рубеола је вакцинација. Треба напоменути, да особе које су вакцинисане до 1986. године могу бити неотпорне на ову болест, јер вакцине у то време нису биле дуготрајне. Вакцина MMR-морбили, мумпс, рубеола – штити од ове три болести. Деца алергична на јаја се не смеју вакцинисати јер је вакцина добијена “узгојем” вируса на пилећем ембриону. Недељу до две после вакцине може доћи до повишења температуре и пролазних оспа.

Шарлах (Scarlatina)

SarlahШарлах је опасна заразна болест праћена високом температуром и ангином. Шарлах је дечија болест, али од њега могу да оболе и одрасли. Срећом, деца до једне године старости ретко обољевају. Најосетљивија су школска деца, али су врло осетљива и деца од 2 до 5 година.
Болест изазива Streptococcus beta haemolyticus групе А који продукује еритрогени токсин. Постоје три антигенски различита типа еритрогеног токсина: тип А, Б и Ц. Најчешће је изазван типом А. Бактерије изазивачи шарлаха делују непосредно, локално, или својим токсинима, септично. Шарлах је болест свуда распрострањена. Резервоар инфекције је човек, извор инфекције је назофарингеални секрет особа са стрептококном инфекцијом, било оболео, реконвалесцент или клицоноша. Пут ширења инфекције је капљични најчешће преко назофарингеалне слузокоже. Могућ је продор преко слузокоже гениталног тракта, преко повреда или опекотина. Шарлах се обично јавља у виду епидемије, али га у великим градовима има стално у виду појединачних случајева. Епидемије су врло различите по отровној моћи заразе. Раније су биле страховито смртоносне, сада су много блаже. Болест показује сезонски карактер јављања са доминацијом у хладним месецима јесен-зима-пролеће. Јавља се у затвореним колективима као што су школе или обданишта.
Инкубација је кратака и траје 6 сати до 10 дана, најчешће 3-5 дана. У овој фази болести болесник је инфективан, али је без симптома болести. Болест пролази кроз 4 стадијума:
1. Иницијални стадијум - Болест почиње нагло и карактерише се мноштвом симптома: повишеном температуром, гушобољом и иницијалним повраћањем. Овај стадијум је краткотрајан, око 12 часова и придружују му се главобоља, малаксалост, болови у мишићима и зглобовима. Приликом прегледа налази се карактеристично интезивно хиперемично пламено ждрело „скарлет црвено". Тонзиле су хиперемичне, хипертрофичне, а у тежим случајевима могу се наћи и ексудативне промене у виду гнојних наслага. Меко непце је такође хиперемично, а на задњем зиду ждрела могу се видети промене и виду гранулираног енантема. Језик је бело обложен, док су врх и бочне стране необложени што даје изглед слова В. Присутна је и субмандибуларна лимфаденопатија. Иницијално повраћање је последица интоксикације организма и надражаја неуровегетативног система.
2. Осипни стадијум - Оспа се јавља прво на кожи врата, пределу аксиле, ингвинуму и шири се према екстремитетима. Оспа је макулопапулозна на хиперемичној кожи. Кожа је сува, груба, као најежена. Не јавља се на лицу, длановима и табанима. Најинтезивнија је на великим прегибима, флексорним странама екстремитета. Праћена је лаким сврабом. Оспа на притисак исчезава, при чему настаје благ субиктерус. Повлачи се брзо, након 1-2 дана, истим редоследом како је избијала, а после повлачења настаје перутање. Прегледом болесника у осипном стадијуму запажа се хиперемија лица, које је зажарено, док је предео око усана, троугао нос-усне, блед. Присутна је тахикардија, пулс је мекан и убрзан. Понекад је присутна хепатомегалија и спленомегалија. Промене на језику су у овом стадијуму карактеристичне. Језик је потпуно десквамиран и има изглед „малинастог језика" када папиле променирају. Овакав изглед језика се одржава око две недеље тако да може да послужи за ретроградно постављање дијагнозе.
3. Празни период - У овом стадијуму болести присутни су само сува, храпава кожа, Пастијин знак, тахикардија и малинаст језик.
4. Стадијум перутања - Овај стадијум болести се карактерише перутањем коже на местима где се прво јавила оспа на врату, лицу, ушним шкољкама, грудима, абдомену и у виду је ситног брашнастог перутања. Најкарактеристичније је перутање на длановима и табанима које је у виду ламела, крупно, као љуштење.

Дијагноза шарлаха се поставља на основу анамнезе, епидемиолошких података, клиничке слике, клиничког тока и лабораторијских анализа. Изолација узрочника из бриса ждрела потврдјује дијагнозу, али негативни налаз је не искључује. Преглед мокраће код шарлаха је обавезан ради откривања раних или позних компликација бубрега.
Почетак шарлаха је неспецифичан и може бити сличан великом броју инфективних болести: дифтерија, инфективна мононуклеоза, ангине изазване вирусима и другим бактеријама. У осипном стадијуму шарлаха треба искључити рубеолу, морбиле варичелу итд.
Шарлах је и због својих компликација тешка и опасна болест. Он може изазвати гнојне ангине, реуматизам зглобова, обољење срца и срчане марамице, разна крварења итд., али најчешће и најтеже компликације шарлаха су: оток жлезда на врату, запаљење средњег ува и запаљење бубрега.
Каузална терапија шарлаха подразумева примену пеницилина. Алтернативна терапија је еритромицин уколико је пацијент алергичан на пеницилин. Хигијенско дијететски режим је важан у терапији шарлаха. Исхрана болесника мора бити дијетална. Као храну сме да узима млеко, компоте, воћне сокове, лимунаду и разне чајеве. Овакву дијету треба држати и после пада температуре, јер неподесна храна може да олакша запаљење бубрега.Болесника треба изоловати јер је инфективан.

Велики кашаљ (Пертуссис)

Veliki kasaljВелики кашаљ је веома заразна болест карактеристична по нарочитој врсти кашља са зацењивањем. Најризичнија група су деца предшколског од 1 до 5 године живота, али и ранијег школског доба, посебно око 12 године. Наравно ни одојчад нису поштеђена ове заразе.
Болест узокује грам негативна бактерија Bordetella pertussis. Извор болести је искључиво болесник који је заразан 2-4 недеље од почетка болести. Болест је типична капљична инфекција, улазна врата су слузокоже респираторног тракта. Има га на свим континентима.
Након инкубације која траје 7-14 дана, а болест пролази кроз три стадијума:
1. Катарални стадијум-карактерише се сувим непродуктивним упорним кашљем који није праћен температуром. Траје просечно недељу дана, а затим кашаљ постаје све интензивнији, чешћи ноћу.
2. Стадијум зацењивања-уз непреодуктиван сув кашаљ јавља се пароксизмални, спазмодичан кашаљ, у нападима праћен зацењивањем. Кашаљ је чешћи ноћу, а може бити испровоциран храњењем, хладним ваздухом, узбуђењем. Напад траје 1-2 минута и састоји се од 3-8 револуција. Започиње дубоким удахом иза кога следи испрекидан издах. Следеће удисаји су отежани због рефлексног spazma larinksa и glotisa па се чује пискав хук чиме подсећа на кукурикање или њакање магарца (из тих разлога се у народу зове магарећи кашаљ). На крају напада болесник искашље мало стакласте лепљиве слузи, а често уследи и повраћање. Ови напади умарају дете, оно се обично придржава за сто, кревет при кашљању, лице му је подбуло, црвено, очи закрвављене, сузне, уста отворена, језик исплажен (facies pertussica). Након напада наступа рефрактерна фаза када се никаквим дражима не може изазвати кашаљ. Овај стадијум траје 2-3 недеље.
3. Стадијум реконвалесценције - број зацењивања се смањује и скараћује, нема повраћања. Болесник се боље храни и спава, опоравља се . До потпуног излечења долази кроз 2-3 недеље или месец дана.

Поставља се на основу анамнезе, клиничке слике и тока, лабораторијских анализа, радиографије плућа, изолације узрочника, серолошких анализа.
Могу бити бактеријске у виду bronhopneumonija, механичке због повећаних притисака intrakranijalno (крвављења на коњунктиви, мозгу, уху, на нос), intraabdominalno (настајање кила, пролапс ректума и ануса), intratorakalno (емфизем плућа, пнеумоторакс) и нервне у виду коме, конвулзија, пареза, парализа, енцефалитиса.
Каузална терапија се спроводи антибиотицима, током 14 дана и симптоматском терапијом-fenobarbiton, solbutamol, kortikoidi, у посебно тешким случајевима је индикована интубација и вештачка вентилација.
Превенција инфекције се спроводи активном вакцинацијом која је обавезна. Вакцинација, па ни прележана болест, не остављају трајни имунитет. Код нас су у употреби две врсте вакцине Di-Te-Per вакцине које се разликују по својој пертусис компоненти. Класична вакцина је суспензија мртвих бацила Bordetelle pertussis, а друга је тзв. ацелуларна вакцина, (направљена од појединих делова бактерије и посебно прочишћена). Ацелуларна вакцина има мање нежељених реакција него класична. На тржишту се мо гу наћи Tripacel (Di-Te- ацелуларни пертусис) и Pentaxim (Di-Te-ацелуларни пертусис-IPV-HiB). Размак између две вакцинације не треба да буде мањи од четири недеље.

Заушке (Mumps)

ZauskeЗаушке су такође веома заразна болест. Од заушки болују махом деца, али болују и одрасли, уколико их нису прележали у детињству.
Изазивач је вирус Mumpsa, неотпоран у спољашњој средини. Резервоар вируса је човек. Извор инфекције је секрет из носа и ждрела оболеле особе, мада се излучује и урином. Пут преношења је капљични или директан контакт са оболелом особом.
Инкубација епидемијског паротитиса износи око 3 недеље, а болесник је инфективан недељу дана пре појаве клиничких манифестација болести. Болест почиње нагло са језом, дрхтавицом, грозницом, малаксалошћу, главобољом и адинамијом. Температура постепено расте, а јавља се у почетку благ, а затим интезиван бол у пределу доње вилице са оне стране где се касније јавља оток заушне жлезде. Оток захвата паротидну жлезду и околно ткиво, може бити различите величине, еластичан је, чврст, напет. Жљезда је умерено осетљива или безболна, а кожа је непромењене боје. Оток достиже максимум трећег дана болести, а затим се наредних 3-5 дана смањује и сви знаци болести нестају. Поред паротидне жлезде може се развити и оток осталих пљувачних жлезди, подвиличне или подјезичне.
Mumps meningitis-може се јавити пре или после отока паротидних жлезди, почетак је нагао са повишеном температуром, главобољом, повраћањем. При прегледу су присутни менингеални знаци, адинамија и општи инфективни синдром. Болест траје 3-4 дана а затим долази до постепеног пада температуре и повлачења менингеалних знакова.
Mumps orchitis (запаљење тестиса)-честа локализација ове инфекције, јавља се код младића у пубертету или одраслих, почиње веома бурно, са порастом темпертауре, болом у тестису и израженим општим инфективним симоптомом. Тестис је увећан 2-3 пута, кожа скротума је јако црвена и отечена. Траје 4-5 дана а затим се тегобе стишавају, и веома ретко постоје последице у виду стреилитета.
Mumps pancreatitis-ређа локализације, манифестује се болом у трбуху, мучнином, повраћањем и масним и сјајним столицама.
Mumps oophoritis (запаљење јајника)-јавља се десетак дана од почетка болести а манифестује се болом у доњем делу трбуха, а могу изостати и менструације.

Дијагноза заушки се поставља на основу епидемиолошких података, клиничке слике и серолошких испитивања. Крвна слика указује наа вирусну инфекцију, амилазе у серуму и урину су повишене, а могућа је и изолација вируса на примарним ћелијским културама.
Честа компликација заушки је запаљење семених жлезда (семеника код мушкараца и јајника код жена). Ова компликација је врло ретка код деце, а чешћа је код младића и девојака, нарочито код младића и одраслих. Једно или оба јајета отекну, јако су осетљива, и по завршетку болести често се у извесној мери сасуше.
Лечење је углавном симптоматско. Препоручује се локални облог, антипиретици и витамини. Обавезно је мировање у постељи. Код инфекције тестиса примењују се кортикостероиди и локалне обологе са подизањем тестиса. Једном прележана болест се не понавља.

Дифтерија

У народу још позната и као гушобоља. Дифтерије данас има неупоредиво мање, она је веома тешко заразно обољење. Дифтерија је првенствено дечја болест па се лако преноси у школама, обдаништима и другим местима где се деца, као и одрасли скупљају (кафане, биоскопи, пијаце, вашари итд.).
Узрочник је грам позитивни бацил Corznebacterium diphtheriae, који је веома отпоран у спољној средини. Оболева само човек, извор инфекције су оболели и клицоноше. Болесник је инфективан пред крај инкубације, током болести и још дуго у реконвалесценцији. Пут ширења је капљични, директно или индиректно преко загађених предмета. Улазно место осим ждрела и носа могу бити и опекотине, ране, коњунктива, вулва. Болест се најчешће преноси непосредно, али се може пренети и посредно. Непосредно се преноси када се здраве особе љубе са лицем које носи клице дифтерије или када такво лице кашље и говори у лице здравим особама. А посебно се преноси када особа-носач клица (клицоноша) пренесе кашљем или говором клице дифтерије на одело или рубље са кога се здрави заразе. Дифтерија која спада у изразито капљичне инфекције, може се посредством мачке или пса пренети на дете које се са њим игра. Наравно, уколико се таквом животињом играло пре тога оболело дете.
Постоје две врсте дифтерије, које се на основу анатомске локализације разликују, а то су:

1. Респираторна дифтерија:
a) Дифтерија ждрела- инкубација траје 2-3 дана, јавља се гушобоља, нерасположење, малаксалост, слабији апетит, температура је слабо повишена. Крајници су отечени, црвени а карактеристични ексудат у виду скраме се јавља од трећег дана болести. Скрама је беличаста, сјајна, седефаста, глатка и јасно ограничена, чврсто прирасла за подлогу и при насилном скидању подлога крвари. Лако су увећане подвиличне лимфне жлезде и болне су на додир. Уколико се не апликује серум, прогредира у тежи облик,када су сви симптоми израженији. Скраме се шире на околину, на меко непце, ресицу. Болесник је блед, адинамичан, фебрилан, убрзан је рад срца, снижен крвни притисак. Без специфичне терапије дифтерија прогредира у малигни облик са наглим скоком температуре, главобољом, гушобољом, отежаним гутањем, крвављењем из носа, повраћањем, осећајем гушења. Болесник је воштано блед, тешко и чујно дише на отворена уста, врат је деформисан увећаним жлездама, убрзо се јављају знаци кардиоваскуларног колапса, присутно је модрило усана, знаци оштећења бубрега са азотемијом.
b) Дифтерија назофаринкса-локализована на трећем крајнику, јавља се отежано дисање,појачана секреција серозни-слузаво-крваве секреције из носа.
c) Дифтерија ларинкса (грла)-настаје ширењем из ждрела и носа, карактерише се опструкцијом ларинкса због присутног отока и фибринских мембрана које се лако љуште и јавља се ларингоспазам.

2. Екстрареспираторна дифтерија:
a) Дифтерија ока-преноси се загађеним рукама, обично на једном оку, где се примећује оток коњунктива и псеудомембране које слепљују очне капке. Ако процес захвати и рожњачу, може доћи и до губитка вида.
b) Дифтерија вулве-код малих девијчица на унутрашњој страни великих усана се јављају оток и псеудомембране.
c) Дифтерија коже-настаје на оштећеној кожи, са отоком, црвенилом и секрецеијом и стварањем крусти.

Дијагноза дифтерије се поставља на основу клиничке слике, епидемиолошких података, бактериолошког налаза узрочника. У случају формираних скрама није тешко поставити дијагнозу.
Лечење дифтерије подразумева специфичну терапију антитоксином (антидифтеричним серумом), каузалну терапију антибиотицима и симптоматску терапију-кортикостероиди, инхалација топлом паром, хигијенско дијетески режим, строго мировање у постељи.
Превенција инфекције се спроводи активном имунизацијом (вакцинацијом) која је обавезна.

Грип (Influence)

Грип је једно од најчешћих обољења (највећи број оболелих) које је људима познато још од Хипократа. Светске епидемије су описиване још 1580. године . Људи се и данас сећају три велике епидемије у овом веку:
• 1918-„Јапанска грозница“,
• 1957-„Азијски грип“
• 1968-„Хонг Конг грип“.

GripВирус грипа има јаку способност да мења своју грађу, зато имунитет стечен у току предходних епидемија не штити од болести коју ће изазвати следећи вирус. Те промене могу бити мање и веће. Када дође до битне промене грађе вируса онда се јављају епидемије које могу да имају драматичне размере и постану пандемије као што је била „Јапанска грозница“ која је у периоду од 1918. до 1920 . однела око 20 милиона живота у читавом свету.
Грип је акутна, вирусна, респираторна, сезонска, епидемијска болест, која нагло почиње.
Грип је вирусна болест коју изазивају вируси групе А и Б са различитим сојевима унутар сваке групе.
Грип је респираторна болест, јер прво напада дисајне органе и преноси се капљичном инфекцијом (кашљем и кијањем).
Грип је сезонска болест-праћењем епидемија могуће је одредити највероватнији период (сезону) када грип захвата одређено подручје. У Србији то је крај зиме (фебруар и март).
Грип је епидемиска болест, јер истовремено напада велики број људи и нагло се шири са особе на особу.
Симптоми су: висока температура (често знатно виша код мале деце), кашаљ, цурење из носа, болови у мишићима, главобоља, исцрпљеност.
Грип спада у лаке болести, јер се већина људи опорави за једну до две недеље.
Међутим, озбиљне компликације могу да се развију код особа које већ имају неку хроничну болест ( астма, срчана обољења, дијабетес...), код старијих... Смртоносни исходи су забележени услед компликација грипа.
Грип изазивају вируси грипа А и Б. А вирус се преноси и на птичје врсте и на човека. Он је одговоран за велике светске епидемије. Вирус Б напада само човека и такође изазива епидемије, али мањих размера. Од 1998. године три соја обилазе свет. Битно је знати да када нема грипа у Србији он је активан у другим деловима света нпр. У Аустралији.Вирус грипа има способност да мења своју грађу и када се то догоди предходно стечени имунитет (отпорност) не штити. Када додје до великих промена у грађи вируса следе велике светске епидемије.
Болест може да се спречи вакцинисањем. Чак и ако сте вакцинисани против грипа можете се разболети од неке друге респираторне инфекције јер их изазивају друге респираторне клице, што не значи да вакцина није била добра, или да не постоје разлози да се вакцинишете.

ЦРЕВНЕ ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ:

Цревне заразне болести су праћене повраћањем, проливима, некада повишеном температуром. Узрочници могу бити вируси или бактерије, најчешће салмонела из покварене хране. Цревне инфекције се најчесће преносе прљавим рукама, тако да деца морају сама да науче како водити рачуна о личној хигијени, да редовно перу руке пре јела после употребе тоалета. Неке од цревних заразних болести су: Дечија парализа, трбушни тифус, пегави тифус, заразна жутица, салмонела, менингитис, дизентерија...

Дечија парализа (Poliomyelitis)

Decja paralizaДечија парализа је једна веома опасна заразна болест. Ова болест посебно напада децу млађег узраста и то од 3 до 8 године.
Дечија парализа је вирусно обољење које доводи до одузетости руку, ногу, дисајних органа, и може довести до смрти оболелог. Болест је изазвана инфекцијом полиовирусима. Назив дечја парализа доводи до заблуде јер и одрасли могу да оболе од те болести.
До увођења заштитне вакцине против дечје парализе обољевало је у Немачкој сваке године више хиљада људи од дечје парализе, од којих је више стотина умирало. Од увођења заштитне вакцине пре више од 35 година су се оболења од полиомијелитиса стално смањивала и запажено је да се већ много година није појавио ни један или су се појавили веома ретко, случајеви оболења од дечје парализе. Већина оболења од дечје парализе су донеле особе које нису вакцинисане а путовале су у земље у којима је и данас ова болест јако распрострањена (на пр. различите земље Азије и Африке). Међуњима су и неки омиљени циљев за годишњи одмор. Путујући кроз те земље, људи који се враћају са годишњих одмора, могу донети болест, која се може веома брзо раширити међу становништвом које није више вакцинисано против дечије парализе, што може довести до поновног разбуктавања болести. Заштитна вакцина против дечије парализе дакле мора се доследно спроводи.
У 90-95% случајева зараза не изазива никакве симптоме, док у 3% случајева вирус продире у централни нервни систем. Ту изазива асептични менингитис, и у 0,1-0,5% случајева уништава моторне неуроне и доводи до слабости мишића и парализе. Половина оних који доживе парализу кроз месец дана (максимално 6 до 8 месеци) доживи повраћај функције, а четвртина делимично поврати парализоване функције. Могући су смртни случајеви када парализа онемогући нормално дисање и гутање. Неки од ових пацијената се могу спасти апаратима за вештачко дисање, који се примењују до опоравка функције или доживотно.
Постоје три основна типа полиомијелитиса:
1. спинални (79%) - Спинални полио изазива слабост или парализу једног или два уда, при чему чулни осећај остаје очуван.
2. булбарни (2%) - Булбарни полио утиче на дисање, говор и гутање.
3 спинално-булбарни (19%) - Спинално-булбарни полио је комбинација ове две варијанте.

Полиомијелитис је хиљадама година постојао као ендемска болест и није привлачио много пажње до 1880-их када су у Европи, а затим и Северној Америци, избиле епидемије.
Постоје две врсте вакцина: OPV - садржи живе, ослабљене вирусе и даје се орално и IPV - садржи мртве вирусе, даје дуготрајну, вероватно доживотну заштиту. IPV облик налази се у вакцини Pentaxim.

Трбушни тифус

Узрочник тифуса је Salmonela typhi грам негативни бацил. Од ње оболева само човек, па је стога управо он једини резервоар Salmonela typhi. Болест је типична феко-орална инфекција и може се пренети на друге директно преко мокраће и столице оболелог или клицоноше и индиректно преко заражене воде али и преко риба, шкољки, поврћа у које је доспела заражена вода.
Након инкубације од 5-15 дана, болест пролази кроз 4 стадијума:
1. Стадиум инцременти-траје 7-10 дана и одликује се неспецифичним симптомима инфекције са постепеним свакодневним порастом температуре за пола степена све до 40 степени на крају прве недеље. Доминантан симптом је главобоља, губитак апетита, малаксалост, несаница, понекад епистакса (крвављење из носа), пролив или опстипација (затвор).
2. Стадиум ацмис-траје 10-15 дана, температура је стална-фебрис континуа, без дрхтавице и знојења. Болесник се жали на главобољу, болове у мишићима и зглобовима, јаку малаксалост, несаницу. Слабо спава, нема апетит. Столице су учестале, 5-6 дневно, жуто-зелене као чорба од грашка. У објективном налазу доминира бледило, тифозно стање (поремећено стање свести, при чему је болесник у заносу и бунца, између тога је поспан), тифозни језик (сув, испуцао храпав, као храстова кора, обложен, подрхтава), брадикардија (успорен рад срца), спленомегалија (увећане јетра и слезина), розеола (оспа на кожи трупа и трбуха).
3. Стадијум децременти-стадијум регресије симптома и траје 7 дана за које време пада температура, враћа се сан, апетит. Слезина се смањује, опоравак је спор.
4. Стадијум реконвалесценције-може да траје до 2 месеца, болесници осећају умор и брзо замарање.

Дијагноза трбушног тифуса се поставља на основу анамнезе, клиничке слике, епидемиолошких података. Потврђује се лабораторијским (мирна седиментација, смањен број белих крвних зрнаца и смањен број тромбоцита), микробиолошким (узрочник у хемокултури, столици, мокраћи) и серолошким (Widalova реакција аглутинације) испитивањима.
До компликација долази тако што могу да се развију токсичне компликације (перфорација црева, крварења у цревима, миокардитис, колапс) као последица дејства токсина и септичне компликације (тромбофлебитис, нефротифус) као последица размножавања самих бацила.
Приликом лечења примењује се етиолошка, дијетална и симптоматска терапија. Као каузални лек обично се препоручује хлорамфеникол. Дијетална терапија је важна и препоручује лако сварљиву, високо-калоричну исхрану (пасирано поврће, супа, пиринач, млеко јаје) у мањим количинама и чешће. Симптоматска терапија подразумева антипиретике, аналгетике, антимикотике и витамине.

Зразна жутица (Hepatitis A)

Заразни вирусни хепатит у народу је познатији као заразна жутица, акутна је заразна болест која је веома распрострањена у свету, али и код нас. Број оболелих је већи, нарочито у крајевима где су хигијенске прилике неповољне. Вирусно порекло заразне жутице утврђено је пре 60 година. Дотле је она била позната под именом "катарална" жутица нејасног порекла. Хепатитис А изазива заразну жутицу већином код деце и младежи до 15 година и преноси се кроз уста, водом и храном.
Изазивач обољења је вирус хепатитиса А, означен као Human enterovirus тип 72. Он припада RNK вирусима и веома је отпоран на физичке и хемијске утицаје спољашње средине. Извор заразе је оболели човек. Човек је инфективан три недеље пре појаве иктеруса, а са појавом иктеруса инфективност нагло опада. Основни путеви инфекције су преко воде, хране и контактнима. Осетљивост на инфекцију вирусног хепатитиса А је веома висока, при чему је индекс контагиозности посебно висок код деце и младих, а мањи код особа у трећој деценији и код страијих особа.
Период инкубације код инфицираних вирусом хепатитиса се креће од 9-50 дана, мада најчешће 15-30 дана. Болест може да има типичан и атипичан ток (аниктерусни, асимптоматски, асцитни, пролонгирани).
Типична форма вирусног хепатитиса А има три фазе у еволуцији:
1. Преиктерусна - Преиктерусна фаза настаје нагло, обично кратко траје (3-4 дана), при чему се запажају знаци интоксикације у виду малаксалости, брзог замарања, главобоље, осећаје тежине у стомаку. Током ове фазе се запажа: диспептични синдром - мука, осећај тежине у желудцу, нагоном на повраћање, повраћање, слабим апетитом, болом под десним ребарним луком и лаком дијарејом; грипоидни синдром - повишена температура, главобоља, болови у мишићима, катаралне промене на горњим партијама респираторног тракта; неуровегетативни синдром - вртоглавица, нерасположење, смањена концентрација. Крајем ове фазе долази до промене боје урина, који је тамно пребојен, а честа је и промена боје столице, која је ахолична.
2. Иктерусна - Иктерусна фаза се одликује појавом иктеруса. Иктерус се јавља најпре на слузокожама, а потом и на кожи. Урин је тамно пребојен - има боју „тамног пива", а столица је бледо колорисана. У случајеваима са уобичајним током болести долази до смиривања тегоба из преиктерусне фазе. Хепатомегалија је различито испољена и јетра се палпира на 2-3 цм испод десног ребарног лука. Слезина је такође увећана. Ова фаза болести се одржава од 7-14 дана.
3. Реконвалесцентна - Реконвалесцентна фаза се одликује исчезавањем иктеруса и појавом обилније диурезе. Хепатомегалија и спленомегалија се повлаче. Дужина ове фазе је индивидуалана, али обично се креће 1-2 месеца.

Дијагноза вирусног хепатитиса А поставља се на основу епидемиолошких података и клиничке слике. Потврђује се лабораторијским тестовима функционалног испитивања јетре док се етиолошка дијагноза поставља директним и индиректним методама.
Лечење оболелих од акутног вирусног хепатитиса се састоји од дијететског, постељног режима и патогенетске терапије.
Мере превенције су опште и специфичне. Опште мере су идентичне као код цревних заразних болести. Специфичне мере заштите могу бити пасивне и активне. Пасивне мере заштите обухватају давање преекспозиционе и постекспозиционе имуноглобулинске профилаксе. Активна имунопрофилакса обухвата давање вакцине.

ОСТАЛЕ ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ:

Тетанус

Још у старо вереме знало се за обољење зли грч - тетанус, али негов узрочник није био познат све до пред крај XИX века. Тада је пронађен и одгајен бацил тетануса и тек тад је доказано да је он изазивач болести. Човек се најчешће зарази приликом повређивања у току пољских радова, до инфекције може доћи и после криминалних абортуса, а инфекција новорођенчади настаје пресецањем пупчане врпце нестерилним маказама.
Clostridijum tetaniПроузроковач тетануса је анаеробна бактерија Clostridijum tetani. Распрострањеност бацила тетануса је огромна. Њега налазимо у обрадивој земљи, у дубини од 30 цм, у свим крајевима света. Можемо га наћи и у води загађеној стајским ђубретом, има га нарочито много у измету домаћих животиња, коња, говеда и паса (90% до 100%, тих животиња имају у свом измету бацил тетануса). Размножава се без опасности по њихово здравље и живот. Али ако се црева ових животиња орањаве или ако животиње орањаве своју кожу, могу и оне добити тетанус. Оне га са својим изметом стално избацују напоље. Тако је и објашњиво што у земљи на њивама и ливадама које се ђубре има много више бацила тетануса него у шумској земљи удаљеној од насеља и ђубрета домаћих животиња.
Тетанус је неуроинтоксикација, па знаци општег инфективног синдрома нису присутни, а болест се манифестује грчевима, постоје два типа грчева: тонични-стални, непрекидни, не попуштају данима и клонични-повремени, краткотрајни, пар секунди до једног минута.
Клиничка слика и тежина болести увелико зависе од промена које се код тетануса јављају на свим важнијим система (централни нервни систем, кардиоваскуларни, респираторни, аутономни нервни, ендокрини систем, и многи други органи). Инкубација траје од два дана па све до неколико месеци. Први симптоми су грчеви мишића уз лагано повишење температуре. Најраније долази до укочености мишића за жвакање тако да болесник тешко отвара уста (trismus), говор постаје неразумљив, а гутање је отежано или немогуће. Укоченост мускулатуре лица (сужени очни набори, чело набрано, ноздрве раширене, стални смешак - рисус сардоницус) доводи до карактеристичног израза лица (facies tetanica). Долази до контракција леђне мускулатуре, тако да болесник лежи савијен у луку према натраг. Захваћеност мускулатуре грудног коша и трбуха доводи до сметњи у дисању, док су на екстремитетима јаче погођени мишићи ближи трупу.
Осим напетости мишића код тежих облика се јављају и рефлекторни грчеви целокупне мускулатуре, који су за болесника, који је увек при свести, изразито болни и мучни. Грчење мишића код болесника могу провоцирати бука, струјање ветра или трешење кревета. Како се јавља грч респираторне мускулатуре долази до престанка дисања с појавом цијанозе (modrila) и смрти. Контракције сфинктера доводе до застоја мокраће и столице. Болесници с тетанусом се јако зноје.
Описана клиничка слика је генерализовани облик тетануса, а његови посебни облици су:
1. Гинеколошки тетанус: уношењем спора директно у материцу. Како је материца јако добро прокрвљена, постоје и услови за велику апсорпцију токсина, тако да се уз кратку инкубацију јављају симптоми тешког генерализираног тетануса.
2. Тетанус новорођенчади: Болест се јавља између 7. и 14. дана живота, први симптом је немогућност сисања. Болест је јако тешка, смртност је висока.
3. Локални тетанус: Карактерише се укоченошћу мишића само у подручју повреде (нпр. укоченост мишића ноге код повреде на нози).
4. Цефалични тетанус: Код кога је рана, а самим тим и симптоми на глави. Јавља се слабост фацијалног нерва, са грчевима мишића за жвакање, ждрелне и мускулатуре гркљана. Ово за последицу може имати сметње при гутању и дисању, па чак и смрт услед угушења.

У случају оздрављења грчеви поступно престају, као и укоченост која нестаје за неколико недеља. Код тешких случајева смрт наступа већ прве недеље, најчешће услед угушења или због мождане интоксикације с високом температуром и поремећајима свести.
Дијагноза се поставља искључиво на основу клиничке слике, јер не постоји серолошка реакција за дијагностику болести.
Док је терапија тетануса комплексна: хируршка обрада ране, антибиотска терапија. Истовремено треба применити хумани антитетанусни имуноглобулин. Уз терапију имуноглобулином мора се применити и тетанусни анатоксин. За сузбијање појачане мишићне напетости дају се препарати диазепама, а у најтежим случајевима мишићни релаксанси (панкуронијум или сукцинилхолин). Уз све споменуто се још дају кардиотоници, бета-блокатори, аналгетици и средства за регулацију ацидобазног статуса. Болесник мора бити смештен у мрачну и тиху собу, а морају се промптно решавати сметње дисања (интубација, трахеотомија и вештачка респирација) и проблеми гутања (кашаста храна или трајна желудачна сонда).

Беснило

Беснило је заразна болест топлокрвних животиња и људи која протиче акутним током. Карактерише је запаљење мозга, раздражљивост, парализе, поремећај свести, саливација, кратак ток и смрт. Болест иначе карактерише висока смртност. Од 100% инфицираних животиња оболи 17 до 20 % (није високо контагиозна), али смртност код оболелих је 100%. Први случај излечења човека од беснила је описан 1970 године код (тада) дечака Метју Винклера из Енглеске. Међутим до данас није поуздано утврђено да ли је он боловао баш од беснила или од неке сличне болести. Јавља се у целом свету али у различитим облицима, па тако по начину појављивања, може бити: силватично (шумско), урбано, арктичко и беснило слепих мишева.
Резервоари беснила у природи су обично: лисица, ласица, вук, шакал, којот, твор, јеж, ракун, јазавац, слепи миш, а у урбаним срединама то су пси и мачке. Птице су такође пријемчиве, али ретко обољевају.
Беснило се може пренети пљувачком (најчешће), сузом, урином, а може и млеком, спермом, вагиналним секретом али само у домену теорије. Инкубација може бити веома дугачка, од 5 дана па до 18 година. Просечно у природи је од 10 до 60 дана. Инфекција настаје најчешће преко повреде (ујед, огреботина) која се инфицра са пљувачком или другим секретом заражене животиње. Ређе, инфекција може настати и аерогено (преко ваздуха). Познат је случај аргентинских спелеолога који су се заразили истражујући пећине у којима су живели заражени слепи мишеви. Такође, теоретски, инфекција је могућа и преко густативних квржица на језику или преко оштећене слузокоже желудца уколико дође у контакт са неким контаминираним садржaјeм.
Узрочник беснила је вирус из фамилије Рабдовириде (Rhabdoviridae), величине је око 150nm а по облику подсећа на метак. Вирус је неотпоран на Сунчеве и ултравиолетне зраке, базну и киселу средину, високе температуре, док га желудачни сок убија за око 4 сата. Ова болест спада у ланчасте заразе и зоонозе (преносива је са животиња на људе). На месту продора у организам вирус се везује за нервне или мишићне ћелије и на том месту може остати везан (успаван) дуже време. Уколико то није случај, вирус улази у нервна влакна и пасивно се креће до централни нервни систем. У ћелијама централни нервни систем вирус почиње да се размножава, што накрају доводи до отежаног преношења нервних импулса и нервних поремећаја код несрећне животиње. У даљем току болести вирус се из ћелија централни нервни систем даље шири путем нервних влакана ка осталим органима (нарочито пљувачним, сузним жлездама, бубезима и млечној жлезди).
Први знаци беснила код човека јављају се обично пошто су ране од уједа већ зарасле. Ако је рана била на лицу, знаци беснила могу се јавити већ 14-тог дана после уједа, али ако су ране на прстима ноге, до појаве првих знакова беснила може проћи и два месеца. За то време рана зарасте као и свака друга рана. Понекад се око ожиљка јављају болови, мравци, пецкања, а сама рана је неосетљива.
У циљу сузбијања беснила спроводи се заштитно вакцинисање паса и мачака и ту меру не треба никако напустити.

Лептоспироза

Лептоспироза је такође једно веома заразно и опасно обољење.
LeptospireУзрочници су Leptospire. Природни резервоар и извор инфекције су глодари (пацови, мишеви, волухарице), домаће животиње (пас, говече, свиња, коњ), дивље животиње (шакали, лисице, слепи мишеви). Инфициране животиње излучују лептоспире мокраћом у спољну средину одакле се човек инфицира преко повреда на кожи а ређе преко слузокоже респираторног тракта, коњунктива или дигестивног тракта. Из тих разлога су лептоспирозе често професионална обољења људи који раде на пиринчаним пољима, месара, фармера, риболоваца. Интерхумани пренос је изузетно редак.
Клиничка слика се одвија у две фазе и то након инкубације од 7 до 14 дана:
1. Прва фаза болести је септикемична фаза. Траје 4-9 дана и карактерише се наглим почетком болести у виду грознице, језе, температуре септичног типа, главобоље и болова у мишићима. Болови у мишићима листова и слабина који се јављају су веома патогномонични. Присутна је анорексија и повраћање. Могу да се јаве и знаци оштећења јетре, централног нервног симптома, бубрега, плућа, гастроинтестиналног тракта. Изглед болесника у овој фази је карактеристичан. Јака прокрвљеност коњунктива подсећа на зечје очи. Болесник је дехидриран, интоксикован, са сниженим крвним притиском. На крају ове фазе температура брзо пада, настаје краткотрајан асимптоматски период од 1-3 дана.
2. Затим пораст температуре означава другу фазу-имуну фазу која је у ствари фаза органолокализације инфекта и у којој се јављају специфична антитела а лептоспире нестају из крви и ликвора.

Weilova bolest-тежак облик лептоспирозне инфекције код кога се поред тешких токсемичних симптома јављају знаци инсуфицијенције јетре и бубрега већ од трећег до шестог дана болести. Почиње нагло скоком температуре до 40 степени, језом, болом у мишићима. Јављају се жутица, увећање јетре, пораст билирубина и аминотрансфераза. Бубрежна оштећења се манифестуују протеинуријом, азотемијом и пиуријом (присуство протеина, азотних материја и гноја у мокраћи). Хеморагијске манифестације које су подледица дифузног васкулитиса се јављају у виду епистаксе (крварења из носа), хемоптизија (искашљавање крви), хематемезе (повраћање крви), мелене (крв у столици), хематурије (крв у мокраћи).
Дијагноза лептоспирозе се поставља на основу клиничке слике, крвне слике (повишен број белих крвних зрнаца, неутрофила, повишена седиментација, повишене аминитрансферазе). Потврђује се изолацијом лептоспира из крви, ликвора и урина.
Лечење се спроводи пеницилином, а код осетљивих се примењује доксициклин.

Вакцинисање као превенција

Вакцинација је поступак којим се у организам уносе живи - али ослабљени, или мртви узрочници болести, који немају способност да изазову болест, него подстичу стварање антитела који штите од одређене болести. Вакцинација деце је обавезна, а свако дете пред полазак у вртић или школу мора показати уверење о редовном вакцинисању.
Вакцинацијом се становништво штити од разних болести, обавеза је регулисана законом, а њено избегавање ризично и неодговорно.
Вакцине су обично праћене реакцијама које могу бити локалне - црвенило, оток, бол на месту убода и опште - повишена температура, поспаност, малаксалост, тешко дисање, грчеви. Реакције су углавном благе, без последица. На место убода се могу стављати хладне облоге, а парацетамол се даје код повишене температуре.
У случају тежих реакција обавезно се обратите лекару! Реакције на вакцине носе неупоредиво мањи ризик него оболевање од болести против којих се вакцинишемо.
Разликујемо тзв. посебне и опште контраиндикације, односно стања када децу не треба вакцинисати. Посебне се одређују појединачно за сваку вакцину.
Опште су заједничке за све вакцине и то су:
- акутна болест или погоршање хроничне болести
- фебрилно стање (температура преко 38°Ц)
- тешка оштећења функције бубрега
- преосетљивост на компоненте вакцине.
У највећем броју случајева вакцина се само одлаже док се здравствено стање детета не поправи.

Статистика постојања зазарних болести

Подаци који су наведени добијени су анализом и обрадом укупног броја пријављених оболелих од заразних и паразитских болести на територији Звездаре у периоду јануар-јун 2005. године, а спровела их је Хигијенско-Епидемиолошка служба ДЗ“Звездара“.
Према подацима Хигијенско-епидемиолошке службе Дома здравља "Звездара", у периоду 01.01.-30.06.2005. године пријављено је укупно 746 случајева заразних и паразитарних обољења.
Анализом заразних обољења која подлежу обавезној законској пријави утврђено је да са 672 (90%) најзаступљенија група капљичних заразних болести (TBC activa, Morbilli, Pertusis, Varicella, Rubella, Parotitis epidemica, Scarlatina, Meningitis epidemica, Meningitis purulenta, Encephalitis, Mononucleosis и Angиna streptococcиa). У овој групи заразних обољења доминирају Varicelle са 592 (88,1%) и Scarlatina са 42 (8,3%). Посматрано према старосним категоријама највећи број капљичних инфекција евидентиран је у најмлађем узрасту код одојчади и мале деце од 0-4 године, укупно 280, код мале деце и деце предшколског узраста од 5-6 година 160, деце школског узраста од 7-9 година 86 и у групи од 10-14 година 77, а код свих осталих укупно 69.
На другом месту по учесталости налазе се цревне заразне болести са укупним учешћем од 52 (6,9%). Међу њима најучесталије су Enterocolitis acuta са 32 (61,5%) и Salmonellosis са 9 (17,3%).
Остале заразне болести (Erysipel, Herpes zoster, Hepatitis virosa B, HBS-носилац, SIDA-болест) заступљене су са 18, при чему:14 Herpes zooster, 2 Erysipel и 2 Hepatitis virosa B.
У анализираном периоду евидентиране су укупно 4 паразитарне, ниједна зооноза, нити венерична болест.
Посматрано према старосним категоријама највише заразних болести је регистровано код одојчади и мале деце (281), затим у предшколском узрасту (161) и у основношколском (165).
Подаци за период јануар-јун 2003. године на територији општине Звездара су следећи: укупно је регистровано 1021 оболелих од заразних и паразитарних болести, од тога је 883 (86,6%) капљичних заразних болести, 102 (10%) цревних заразних болести, а 7 (0,69%) паразитарних болести. Подаци за период јануар-јун 2004. године на истој територији су: укупно је регистровано 650 оболелих, од тога је 546 (84%) капљичних заразних болести, 66 (10,2%) цревних заразних болести, а 3 (0,46%) паразитарних болести. Посматрано према старосним категоријама, највише заразних болести је регистровано у узрасту код одојчади, мале деце и деце предшколског узраста 578, деце школског узраста 131, за 2003. годину. За 2004. год. највећи број заразних болести регистрован је у узрасту код одојчади, мале деце и предшколске деце 374 и код деце школског узраста 162 обољења.
Посматрањем истог периода јануар-јун на подручју Београда издвојени су следећи подаци. У 2003. години укупно је пријављено 12250 оболелих са учешћем респираторних заразних болести од 62,2% (7619), цревних 23,3% (2854) и паразитарних 3,69%(452). У 2004. години пријављено је укупно 11550 оболелих: респираторних заразних болести 74.5% (8604), цревних 18,5% (2136), а паразитарних 2,77% (320). За 2005. годину укупно је пријављено 10542 оболела од заразних и паразитарних болести: респираторних 76,3% (8043), цревних 17,3% (1823) и паразитарних 2,54% (268).

На основу добијених резултата евидентирано је да од заразних болести доминирају капљичне заразне болести, од којих су бактеријске у значајно мањем броју од вирусних. Разлог томе је сигурно примена антибиотика у лечењу бактеријских обољења тј. каузална терапија. Вирусне инфекције су присутне у току целе године, а јављају се у виду мањих епидемија нарочито Варицеллае у колективним условима, првенствено због високе контагиозности и велике експозиције. Орофекалне инфекције или 4F инфекције (feces, food, flies, fingers) и даље заузимају знатно место нарочито у летњим месецима због неисправности или неадекватне обраде намирница пре припремања због загађења воде, присуства инсеката или лоших хигијенских навика.
Остале заразне и паразитарне болести су биле уобичајено присутне (види табелу).
Зоонозе и венеричне болести нису регистроване вероватно због појачаног здравствено-васпитног рада на том пољу у смислу трансмисивних болести , те полно преносивих болести (кроз превенцију ризичног понашања).
Ако посматрамо период јануар-јун у три узастопне године од 2003-2005. год, за територију општине Звездара запажа се мањи број пријављених у 2005. (746) од 2003. године (1021), а већи број у 2005. (746) у односу на 2004. годину (650). У све три године доминирају респираторне заразне болести са сличним учешћем од 84-90%, на другом месту су цревне заразне болести са учешћем од 10% за 2003. и 2004. годину и са падом у 2005. години (6,9%). Паразитарне болести имају слично учешће за све три године (0.46-0.69%).
Поређењем података за исти период јануар- јун од 2003-2005. године између општине Звездара и подручја Београда, примећује се да број пријављених на територији општине у односу на подручје града износи за 2003. год. 8,33%, за 2004. год. 5,63%, а за 2005. год. 7,08%. Ако упоредимо учешће најзаступљенијих заразних болести у односу на укупан број, примећује се да је на територији општине веће учешће респираторних заразних болести него на подручју града, а мање учешће цревних заразних болести и паразитарних болести у односу на подручије града.

ЗАКЉУЧАК

Боравак у колективу је праћен разним инфекцијама. Најчешће су то респираторне и цревне инфекције. Респираторне инфекције се преносе капљичним путем, те просторије у којима деца бораве треба често проветравати у циљу спречавања заразе, узимати превентивно брис ждрела када је то потребно, што ће одлучити лекар који има надзор над колективом, било да се ради о школи или обданишту. У сваком случају треба посетити лекара да би се на време реаговало, при чему ће се код гушобоља евентуално узети брис грла, открити евентуално стрептококна инфекција и такво дете наравно изоловати из колектива док не оздрави. У току године, колектив могу да захвате блаже епидемије неких заразних дечјих болести, заушке, рубеола, овчје богиње и водене оспице или варичеле. Наша деца су редовно вакцинисана те су заушке, рубеола и морбилли ретки, док су водене оспице честе и лако се сире. Такву децу треба наравно одмах изоловати и упутити на кућно лечење под надзором лекара.
Цревне инфекције су такође честе у колективима. Вирусна жутица, на срећу не тако честа, се и зове „болест прљавих руку". Поред цревних инфекција изазваних вирусима и бактеријама, морамо поменути и цревне паразите који се у колективу лако преносе, опет преко неопраних руку после употребе „wц-а и пре јела". Деца која имају цревне паразите слабо напредују, иако добро једу, бледа су често их болуцка стомак, а по ноћи осећају свраб у пределу чмара и могу се уочити ситне глисте. У сваком случају, таквој деци треба узети столицу на преглед.
Последица личне нехигијене у колективу су честе вашке и шуга (сцабиес) Ако се дете стално чешка по коси. Може и родитељ да види евентуалне уши и њихове ларве па да предузме одговарајуће мере. Ларве треба механички уништити, вашке густим чесљом ишчесљати, и посебним шампоном, којих има у свим апотекама, опрати косу. Ако се ради о шуги, дете се доста чеше по телу, нарочито ноћу. Јављају се кожне промене по стомаку и међу прстима. Обавезно се јавити дерматологу.
Како што смо могли приметити једини начин да се најефикасније спречи епидемија заразних болести јесте редовна законом предвиђена и обавезна вакцинација, али важну улогу свакако има и редовна примена хигијена. Ово што је још важно јесте да уколико се појединац и зарази неком од ових болести јесте да се он аутоматски изолује и да се наравно адекватно лечи. Велику улогу још има и одговорно понашање родитеља који треба да поступе у складу са ситуацијом. На тај начин се спречавају теже последице по друштво, али и саме људе.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

Seminarski i Diplomski Rad

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi