POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ EKONOMIJE
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ EKONOMIJE :
Novac-seminarski rad
Nobelovac i delo-seminarski rad
Platni bilans-seminarski rad
Revizija-seminarski rad

 

 
 

Štednja (akomulacija kapitala) i ekonomski rast i razvoj

StednjaU ekonomskoj literaturi se veoma cesto upotrebljavaju izrazi privredni rast i privredni razvoj, kako u kontekstu objašnjenja identicnih kompleksa, tako i u cilju tumacenja fenomena koji se znacajno kategorijalno razlikuju. Imajuci u vidu da se u svakom slucaju, radi o razlicitim ekonomskim sadržajima, nužnim se namece njihovo precizno pojmovno odredenje. Neki istraživaci razlike izmedu pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja uporeduju slikovito sa rastom i razvojem coveka. Pri tom, oni privredni rast kompariraju sa fizickim rastom coveka, to jest sadržinu ovog fenomena slikovito indetifikuju sa povecanjem njegove težine i visine, dok privredni razvoj poistovecuju sa fizickim napredovanjem pracenim kvalitativnim razvojem psihofiziških performansi, a pre svega sa povecanjem sposobnosti adaptiranja coveka promenljivim uslovima života i rada.
Privredni rast oznacava povecanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom vremena. Drugim recima, privredni rast znaci uvecanje realnog bruto nacionalnog proizvoda u odredenom periodu u odnosu na njegovu velicinu u prethodnom vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast definiše kao trajno povecanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajednickih ljudskih potreba, mereno velicinom proizvodnje po stanovniku.

Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata citav spektar, u kvalitativnom smislu vrlo razlicitih društvenoekonomskih promena, karakteristicnih za proces kontinuiranih transformacija privrede i društva. Pored toga što podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje u vremenu, odnosno pored sadržaja koji karakteriše kompleks privrednog rasta, fenomen privrednog razvoja obuhvata i složene strukturne, institucionalne, organizacione i tehnološke promene privrede, koje omogucavaju da se uvecana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru nacionalne ekonomije i šire. Najsažetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene u obimu proizvodnje i složene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede.
Akomulacija odnosno štednja je bitna pretpostavka privrednog razvoja, na cijoj osnovi može da se ostvaruje i viši nivo blagostanja. U tom smislu, svako društvo je prinudeno da akomulira, kako bi moglo da opstane i da se neprekidno razvija. U razvijenim zemljama sveta (SAD, Nemacka, Japan i dr.) u poslednjih 50 godina stopa štednje - udeo štednje u BDP-u, prosecno je iznosila od 18%-34%. To je zasigurno bitna pretpostavka za brži ekonomski rast nacionalnih ekonomija i svetske privrede, posebno sa stanovišta povecanja velicine domaceg proizvoda i životnog standarda.

Formiranje domace štednje

Osnovni izvor finansiranja investicija na nivo pojedinih nacionalnih ekonomija je domaca štednja. Kad bi se celokupna proizvodnja pojedinih zemalja plasirala u tekucu potrošnju, to bi znacilo potpunu stagnaciju i nemogucnost privrednog rasta. Najkrace, štednja predstavlja dobrovoljno odricanje potrošnje u sadašnjosti u cilju vece potrošnje u buducem vremenu. Razumljivo da svako odlaganje potrošnje podrazumeva smanjenje korisnosti pojedinih dobara u buducnosti analogno pomeranju vremena njihovog korišcenja. Štednja je po pravilu dobrovoljna. Medutim, postoji i nevoljno ili prinudno odricanje jednog dela sadašnje potrošnje. Primera radi, kada se smanjuje realna kupovna moc novca dolazi do prinudne štednje. Prinudna štednja se javlja u uslovima inflacije izazvane visokom monetarnom ekspanzijom. U krajnjoj distanci, svako prisilno smanjenje potrošnje može se oznaciti nevoljnim oblikom štednje. Svi porezi su tradicionalni oblici prisilne štednje. Kao poseban nacin formiranja štednje mogu se oznaciti mere deficitnog finansiranja. Njima se stvara štednja koja ima za cilj aktiviranje neangažovanih ili nedovoljno iskorišcenih izvora.

Davanje preciznog odgovora na pitanje koji sve agregati cine nacionalnu štednju podrazumeva prethodno odredenje kljucnih privrednosistemskih atributa zemlje koja se posmatra i precizno poznavanje logike funkcionisanja njenih osnovnih institucionalnih sektora. Imajuci u vidu model tržišne privrede proizilazi da se apstrahovanjem spoljnoekonomskih odnosa posmatrane zemlje sa inostranstvom, komleks domace štednje kao kljucne pretpostavke finansiranja investicija i privrednog razvoja mora locirati u miljeu lokacija karakteristicnih za tri institucionalizovana sektora: domacinstva, preduzeca i države.

Osnovne odnose izmedu ova tri institucionalizovana sektora u svakoj tržišnoj ekonomiji najvecim delom determinišu formalna pravila i privrednosistemski atributi uredeni zakonima. Medutim, valja napomenuti da institucionalizovanu infrastrukturu svake zemlje odreduje i citav niz neformalnih pravila (tradicije, navike, odnos prema poslu i štednji) ciji je znacaj u proucavanju formiranja štednje na nacionalnom nivou inzvaredno veliki. Šta više, za raliku od neformalnih pravila koja karakteriše izuzetna dinamicnost i relativno jednostavna promenljivost, izmena neformalnih pravila ponekad podrazumeva vremenski period od više desetina godina.

Podimo od elementarne pretpostavke društvenih racuna da je u nacionalnoj ekonomiji agregatna ponuda jednaka ukupnoj tražnji. Koristeci dobro poznat makroekonomski indetitet po kome se ukupna ponuda u slucaju zatvorene privrede suceljava sa tri standardna vida finalne tražnje, agregatnom licnom potrošnjom C, investicionom tražnjom I, javnom potrošnjom G, možemo pisati Y=C+I+G. Y tretiramo kao vrednost bruto ili neto domaceg proizvoda, tj. vrednost nacionalnog dohotka.

Potrošnja domacinstva (C) ukljucuje rashode ovog institucionalizovanog sektora za trajna dobra kao i za dobra koja služe za tekucu potrošnju. U ovaj iznos medutim nisu ukljuceni izdaci za kupovinu stanova. Bruto investicije (I) ukljucuju ulaganja u osnovne proizvodne fondove (mašine, oprema, alat), investicije u gradevinske objekte i zalihe robe i materijala. Treba primetiti da je u teoriji i politici privrednog razvoja termin investicije daleko širi i sveobuhvatniji u poredenju sa makroekonomijom. Naime, za razliku od makroekonomije u kojoj kategorija investicija nedvosmisleno podrazumeva ulaganja u nove zgrade, mašine, opremu i zalihe, u teoriji i politici privrednog razvoja ovaj kompleks obuhvata i ulaganja u vrednosne papire. Razumljivo je da se izdaci na ime kupovine vrednosnih papira ne mogu oznaciti investicionim rashodima. Ovo iz jednostavnog razloga što se u slucaju kupoprodaje vrednosnih papira nije ništa realno promenilo u privredi jedne zemlje sem što je došlo do promene vlasništva nad njima. I najzad, izdaci države (G) obuhvataju troškove neophodne za funkcionisanje državnog aparata, izgradnju i održavanje infrastrukturnih objekata, troškove namenjene finansiranju vojske itd.

Logicno je da iza svake stavke agregatne tražnje stoje odgovarajuci dohoci subjekata koji se na tržištu nalaze u ulozi kupca. Finansijsko pokrice tražnje za potrošnim dobrima su zarade kao cene upotrebe faktora rada, investicije se finansiraju prihodima od kapitala (ukljucujuci u njih i vrednost amortizacije), dok se javni (državni) izdaci finansiraju poreskim tj. javnim prihodima.
Ukupna domaca štednja može se dobiti i kada se od raspoloživog dohotka (ukupan nacionalni dohodak umanjen za velicinu poreza) oduzme licna potrošnja.
Uloga ukupne nacionalne štednje (privatne štednje i štednje države) je da finansira ukupna investiciona ulaganja, dok je svrha poreza finansiranje javnih izdataka. Štednja i investicije su time povezane ne samo u pogledu njihove visine vec i mehanizmom njihovog kreiranja.

Domaca štednja je svakako najvažniji izvor finansiranja investicija u skoro svim zemljama sveta. Njen obim zavisi od velicine bruto domaceg proizvoda u per capita izrazu i od stope nacionalne štednje. Industrijski razvijene zemlje otuda svoj razvoj po pravilu zasnivaju na investicijama koje finansiraju domacom štednjom. U vecini zemalja u razvoju daleko najveci problem predstavlja nedovoljnost domace štednje. „Posebno u najsiromašnijim regionima hitna tekuca potrošnja takmici se sa investicijama kod upotrebe oskudnih faktora. Rezultat su premalene investicije u proizvodni kapital koji je tako neophodan za brz ekonomski napredak.“ Zbog toga zemlje u razvoju svoje investicije delom finansiraju dopunskom štednjom iz inostranstva.

Velicina domace štednje direktna je funkcija visine bruto domaceg proizvoda i per capita i stope štednje. Štaviše, pouzdano se može tvrditi da visok nivo nacionalnog dohotka per capita podrazumeva visoku stopu štednje i obratno. Buduci da visoko razvijene privrede imaju visok nivo štednje logicno je da izraženiji procenat na veliki iznos ima za posledicu dovoljan iznos sredstava za nesmetano finansiranje investicionih aktivnosti. Valja imati na umu sledece cinjenice. Prvo, stopa štednje je takode funkcija privrednog i finansijskog sistema. Na njenu visinu odredenog uticaja ima makroekonomska politika razvoja, posebno monetarna i fiskalna. Drugo, dobar deo štednje sektora stanovništva, medutim, nikada ne dolazi na finansijsko tržište. Brojni su razlozi takvoj pojavi.
Stopa štednje je od prvorazrednog znacaja za dinamiku privrednog rasta. Prema poznatom teoreticaru privrednog razvoja Votsonu Rostouu, neophodni uslov za izlazak pojedinih nacionalnih ekonomija iz nerazvijenosti je stopa štednje izmedu 10% i 15%. Medutim, valja uvek imati u vidu da povecanje stope štednje ne znaci per se dinamicniju stopu privrednog rasta. Štaviše, kada stopa štednje prede odredeni nivo, onda ona može biti jedan od uzroka nezadovoljavajuce dinamike privrednog rasta.
Stopa bruto štednje u Japanu jedna je od najviših na svetu. Mnogi ekonomisti smatraju da je visoka stopa štednje jedan od kljucnih uzroka postignutog ekonomskog uspeha ove zemlje u proteklih tridesetak godina.


Štednja domacinstva

Štednja domacinstva predstavlja osnovni izvor finansiranja privrednog razvoja u industrijski razvijenim zemljama. Ona ukljucuje i štednju onih preduzeca koja nisu deo neke korporacije, kao što su privatna i partnerska preduzeca. Cak i u zemljama u razvoju štednja domacinstva zauzima važno mesto u finansiranju vlastitog privrednog razvoja. Dominacija domacinstva u formiranju štednje potice otuda što se kod njih sticu i prihodi od rada i prihodi od vlasništva.

Veliki je broj faktora koji opredeljuju velicinu štednje domacinstva: nivo raspoloživog dohotka, starosna struktura, nestabilnost izvoza, distribucija dohotka, priliv kapitala, spoljna zaduženost, inflacija, budžetski deficit, realna kamatna stopa. U ekonomskoj literaturi se sugeriše da je nivo dohotka najvažnija determinanta štednje domacinstva. Svako domacinstvo može usmeriti svoj dohodak na potrošnju i na štednju. Stav o tome koji ce se deo dohotka potrošiti, a koji deo uštedeti predstavlja jednu od kljucnih mikroekonomskih odluka. Ukoliko domacinstvo preferira potrošnju u sadašnjem trenutku, ono ce, po pravilu biti u mogucnosti da manje troši u buducnosti. Analogno tome, deo dohotka domacinstva koji nije usmeren ka finalnoj potrošnji predstavlja štednju. Ako domacinstvo troši manje a štedi više, ta uštedevina ce biti potrošena za finansiranje vece potrošnje u nekom drugom periodu.

Bitna su tri momenta koja objašnjavaju zašto se veca buduca velicina vrednosno izjednacuje se sadašnjom. Prvo, sadašnja potrošnja „više vredi“ od buduce. Odricanje od sadašnje potrošnje predstavlja svojevrsnu žrtvu za koju se dobija odredena nagrada u vidu veceg fizickog obima potrošnje u buducnosti nego što iznosi potrošnja koja bi se tim dohotkom danas ostvarila. Drugo, sadašnja potrošnja sa delom dohotka koji se namenjuje štednji bila bi sasvim izvesna, dok je buduca potrošnja na osnovu sadašnje štednje neizvesna i nije sigurno da ce se ostvariti. I taj rizik zahteva nadoknadu. I najzad, svaka štednja pretpostavlja promišljenu investicionu upotrebu. Nju ce koristiti subjekat kome svoju štednju poveri domacinstvo koje ju je izdvojilo iz svog dohotka. Mnogo je privrednih subjekata koji bi rado ponudenu štednju investirali. Domacinstvo treba da odabere onog koji mu nudi najveci prinos sa što manjom neizvesnošcu.


Štednja privrede

Kada se analizira institucionalizovani sektor privrede kao izvor formiranja štednje, odnosno finansiranja investicija na nivou nacionalne ekonomije pojedini autori imaju u vidu iskljucivo štednju korporacija, dok drugi tu ubrajaju i štednju inokosnih i ortackih preduzeca.

Vlastiti izvori u finansiranju korporativnih preduzeca se mogu razvrstati na: eksterne i interne. Najjednostavnije receno, u prve spada akcionarski kapital, a u druge reinvestirani profit i amortizacija. Buduci da su vlasnici kapitala uloženog u neko preduzece pored maksimizacije iznosa dividendi zainteresovani i za rast i razvoj „svog“ preduzeca kao ivora buducih prihoda oni ce nastojati da jedan deo profita reinvestiraju na racun smanjenih aktuelnih dividendi. U konteksti makroproblematike finansiranja privrednog razvoja treba pomenuti da je uloga profita u formiranju štednje sektora privrede, a time i ukupne nacionalne štednje navela ekonomiste da profitu prepišu glavnu ulogu u privrednom razvoju.

U suštini, neto štednja privrede je uglavnom negativna velicina, jer preduzeca više pozajmljuju od finansijskih institucija radi investiranja no što u te institucije unose sredstva u vidu štednje. U zemljama u razvoju štednja privrede u obliku nerasporedenih profita je daleko ispod realnih potreba tako da je tražnja za zajmovima od domacih finansijskih institucija srazmerno veca nego u privredno razvijenim zemljama. Izražen problem u zemljama u razvoju je nerazvijenost domaceg tržišta hartija od vrednosti. Cak i u sredinama u kojima su ova tržišta prisutna, privlacenje dodatnog kapitala putem emisije deonica nije baš prakticno, s obzirom da ih je vrlo teško prodati. Naime, u ovim zemljama tržišta hartija od vrednosti su cesto vrlo mala. Posmatrajuci veci broj zemalja u razvoju u kojima danas funkcioniše tržište akcija, primetno je da se u nekima od njih na tržištu kotiraju akcije vrlo ogranicenog broja kompanija. Razliciti su razlozi zbog cega su tržišta hartija od vrednosti mala. Neka od njih su zatvorena za strance, dok su druga ogranicena samo za zajednicke fondove. Još jedna specificnost u zemljama u razvoju je ta što je veci deo domacih preduzeca u rukama porodica koje su osnivaci, a ti deonicari i nemaju neku izraženiju želju da dele vlasništvo sa drugima. Daleko cešce deonicari ulaze u direktnu medusobnu trgovinu što im omogucuje izbegavanje najrazlicitijih državnih regulativa pri prodaji hartija od vrednosti.


Štednja države

Važan izvor finansiranja privrednog razvoja u jednom broju industrijskih zemalja predstavlja štednja države. U razvijenom svetu u pojedinim godinama državna štednja je ucestvovala i sa oko 25% u finansiranju ukupnih investicija.

Dva su osnovna izvora javne štednje:
• višak budžetskih prihoda nad rashodima tj. budžetski suficit
• štednja javnih preduzeca.

Kada kažemo prihod države mislimo pre svega na prihod po osnovu oporezivanja, dok pod državnim rashodom podrazumevamo sva davanja, javna dobra i usluge, kao i sredstva neophodna za realizaciju programa redistribucije dohotka. Kad država vodi politiku budžetskog suficita, suficit može biti iskorišcen za finansiranje privrednog razvoja. Plasiranjem budžetskog suficita na tržište kapitala stimuliše se efikasnost alokacije investicionih sredstava i deluje na dinamiku privrednog rasta. Medutim, zemlje u razvoju retko koriste budžetski suficit za kreditiranje razvoja privrednog sektora na komercijalnoj i konkuretnoj osnovi. Mnogo je cešce slucaj da država sama investira u odredene projekte, cak i kada takvi projekti nisu posebno profitabilni. Zbog toga razvojni ekonomisti preporucuju plasiranje sredstava budžetskog suficita na tržište kapitala, cime bi se pored efikasnije alokacije sredstava mogao povecati i nivo domace štednje.

U slucaju da država troši više no što joj njeni ukupni prihodi dozvoljavaju ona ce morati da pokrije budžetski deficit pozajmljivanjem sredstava ili kod kuce (od privatnog sektora) ili iz inostranstva (preko kredita, zajmova i inostrane pomoci). Kada na nivou države postoji budžetski deficit, govorimo o negativnoj neto štednji države.

Javne prihode je moguce povecati podizanjem postojecih poreskih stopa i/ili proširenjem poreske osnove. Pri tome efekti na štednju mogu biti razliciti. Dodatni porezi mogu povecati štednju države, ali se njime u daleko izraženijem stepenu može smanjiti privatna štednja.
U razvijenim tržišnim privredama najcešce se državna preduzeca javljaju u sledeca tro oblika:
• preduzeca pod upravom ministarstva (železnice, elektroprivreda, PTT)
• preduzeca sa zajednickom stopom akcija; odnosno mešovita preduzeca kod kojih se u državnom vlasništvu nalazi deo akcija koji omogucava kontrolu i presudni uticaj na karakter poslovanja
• javne korporacije u kojima se reprezenti javne vlasti nalaze na kljucnim rukovodecim i preduzetnickim položajima.

Njihovo poslovanje karakteriše odsustvo direktne konkurencije u sektorima u kojima deluju. Najcešce se srecu u oblastima u kojima postoji prirodni monopol. Javne korporacije ne mogu imati formu akcionarskih društava i analogno toj cinjenici ne mogu pribavljati sredstva za finansiranje privrednog razvoja mehanizmom emitovanja akcija.

U vecini zemalja u razvoju štednja javnih korporacija je na niskom nivou je je sektor mali. To je razumljivo kada se zna da one nisu toliko uspešne u zemljama u razvoju za razliku od javnih korporacija u industrijski razvijenim zemljama.

Namece se logicno pitanje da li u državnom budžetu postoje stavke koje predstavljaju rasipanje, suvišnu potrošnju ili neefikasno korišcenje štednje domacinstva? Najkrace, u vecini zemalja u razvoju postoje veoma izraženi ovakvi slucajevi. Može li se ovakav oblik potrošnje ograniciti? Odgovor je potvrdan, ali valja znati da je cesto jedan od uzroka neekonomicnog ponašanja vlada u zemljama u razvoju politicke prirode. Naime, cesto država štednju gradana ne usmerava na finansiranje ekonomskog razvoja vec je korist za najrazlicitije oblike nagradivanja svojih politickih istomišljenika. Najrazlicitiji su oblici ovog delovanja, a kao posebno izraženi se mogu navesti sledeci:
• rast birokratskog aparata,
• forsiranje uticaja pristalica odredenih politickih grupa,
• ulaganje u projekte koji imaju naglašen politicki znacaj,
• ogromni vojni izdaci i tome slicno.

Konacno, moguce je zakljuciti da postoje mnogi javni izdaci cije smanjenje može biti u funkciji povecanja sredstava namenjenih finansiranju investicija na makroplanu. Sigurno je da postoje neki oblici javnih izdataka koji bi u slucaju da su smanjeni oslobodili sredstva za aktivnosti pomocu kojih bi se povecala proizvodna ulaganja u fizicki i ljudski kapital i ubrzao ekonomski razvoj. Da li ce ova prilika biti uskoro iskorišcena je teška stvar politike i socijalne psihologije. Mora se naglasiti da se ocima obicnog posmatraca zapaža prividna iracionalnost odredenih odluka koje se odnose na javnu potrošnju. Sa aspekta vladajuce partije, cesto izdaci namenjeni finansiranju odredenih državnih preduzeca i vojske je raconalna, pa cak i potrebnija ako partija želi da se održi na vlasti.

Nakon ovoga što je receno o javnim izdacima, potrebno je ostati obazriv. Može se preterati u kritici. Plima žestokog negodovanja osamdesetih godina bila je upucena protiv mešanja države u privredni život u visoko industrijskim zemljama. Ovo gledište je imalo znatan uticaj na institucije koje pružaju pomoc, kao i na razvoj ekonomske teorije uopšte. Medutim, i najžešci kriticari državnog intervecionizma priznaju da infrastrukturu, transport, komunikacije, zdravstvo, prosveta podrazumevaju aktivnu državnu brigu. U odredenim slucajevima smanjenje prevelikih javnih izdataka može smanjiti nivo privrednih investicija i usporiti dinamiku privrednog rasta.


Funkcije potrošnje i njihove poruke za politiku finansiranja privrenog razvoja

U prethodnom podnaslovu istaknuto je da štednja domacinstva predstavlja osnovni izvor finansiranja privrednog razvoja u svim industrijski razvijenim zemljama. Da bi se razumela uloga i znacaj štednje ovog institucionalizovanog sektora u razvojnom procesu neophodni je formulisati odgovor na pitanje – zašto domacinstva (pojedinci) štede? Odgovor na ovo pitanje podrazumeva istraživanje funkcije potrošnje buduci da su velicine potrošnje i štednje u najdirektnijoj meduzavisnosti, odnosno da potrošnja i štednja pretstavljaju sastavne komponente kategorije raspoloživog dohotka i domacinstva.

Domacinstva mogu uciniti tri stvari sa svojim dohotkom: da ga potroše, da ga štede i da plate porez. Kada domacinstva iz dohotka plate porez državi, deo koji ostaje naziva se raspoloživi dohodak. Svako domacinstvo svoj raspoloživi dohodak može usmeriti na potrošnju ili na štednju. Odluka o tome koji ce se deo dohotka potrošitu, a koji štedeti predstavlja jednu od kljucnih mikroekonomskih odluka ali i jednu od najvažnijih odluka u privredi kao celini. Ukoliko domacinstvo preferira potrošnju u sadašnje trenutku, ono ce biti manje u mogucnosti da troši u buducnosti. Analogno tome, deo dohotka koji nije usmeren u finalnu potrošnju predstavlja štednju. U posmatranom vremenskom intervalu domacinstvo može trošiti manje ili više u odnosu na raspoloživi dohodak u tom periodu. Ako domacinstvo troši manje, a štedi više, ta štednja ce biti utrošena za finansiranje privrednog razvoja, odnosno za finansiranje vece potrošnje u nekom od sledecih perioda. Suprotno, u slucaju da domacinstvo troši više u sadašnjem periodu, nece biti sredstava za finansiranje privrednog razvoja te ce njegova potrošnja u buducem periodu morati biti smanjena. Razumljivo da je u odredenom periodu moguce trošiti više od raspoloživog dohotka ukoliko se troši iz uštedenog dohotka u nekom od ranijih perioda, ili ukoliko se troši na racun imovine stecene u prethodnom periodu. Moguce je svakako u datom periodu vremena trošiti više od dohotka na teret zaduživanja. U makroekonomskoj literaturi ova pojava se oznacava kao negativna štednja (dissaving).

Funkcija potrošnje i njen teorijski pandan funkcija štednje su od kapitalne važnosti prilikom istraživanja politike finansiranja privrednog razvoja. Imajuci u vidu cinjenicu da se tematika finansiranja privrednog razvoja kvalitetno razlikuje, pored ostalog, i u zavisnosti od toga kojoj funkciji potrošnje i štednje pojedini istraživaci daju prednost, vrši se nešto detaljnija analiza najznacajnijih teorija potrošnje domacinstva i cini pokušaj uocavanja najvažnijih njihovih poruka za finansiranje privrednog razvoja.

Kljucne poruke pojedinih teorija potrošnje za politiku finansiranja razvoja na osnovu istraživanja Kejnsa, Disenberija, Fišera, Modiljanija i Fridmana moguce je istraživati finansiranjem funkcija potrošnje. Kejns je smatrao da potrošnja u znacajnoj meri zavisi od tekuceg dohotka. Docniji istraživaci su tvrdili da se potrošaci uvek nalaze pred problemom intertemporalnog izbora potrošnje i štednje. Potrošaci, naime, okrenuti buducnost prognoziraju svoje resurse i potrebe, što predpostavlja korišcenje složenijih funkcija potrošnje u odnosu na funkciju potrošnje koju je predložio Kejns, a koja polazi od tvrdnje da je potrošnja funkcija tekuceg dohotka. Kasnija istraživanja umesto ove formule predlažu drugu: potrošnja je funkcija tekuceg dohotka, akumulirane imovine, buduceg dohotka i kamatne stope. Drugim recima, ukupnu potrošnju pored velicine tekuceg dohotka determiniše citav niz drugih ekonomski velicina. Ekonomisti se medutim, i danas spore po pitanju relativnog znacaja ovih faktora u odredivanju velicine ukupne potrošnje. Posebno se razilaze po pitanju inteziteta uticaja kamatne stope i nemogucnosti pozajmljivanja na velicinu ukupne potrošnje.


Medjuzavisnost stope štednje i dinamike privrednog rasta

U ekonomskoj literaturi postoji zakljucak da su stopa privrednog rasta i stopa štednje medusobno uslovljeni. Razume se da bi bilo krajnje simplicifirano privredni razvoj shvatiti jedino kao funkciju velicine štednje, ali joj se ne može osporiti zaista izuzetno znacajna uloga u razvojnim procesima. Veliki je broj faktora koji uticu na visinu štednje u nekoj nacionalnoj ekonomiji. Na nivou nacionalne ekonomije sklonost štednji zavisi od: velicine nacionalnog dohotka zemlje, raspodele dohotka, postojanja odgovarajucih finansijskih institucija, makroekonomskih mera kojima se stimuliše štednja, sistem vrednosti koji može da naglašava poseban znacaj akomulacije bogatstva, bilo zbog verskih, bilo zbog svetovnih razloga i citav niz drugih cinilaca.

Granicna sklonost štednji je veca u razvijenim u poredenju sa nerazvijenim ekonomijama. Kako istice D. Marsenic što je neka zemlja nerazvijenija, tj. što je u njoj niži nacionalni dohodak po stanovniku, to su joj manje mogucnosti da izdvaja za štednju, pa se i minimalna izdvajanja ispoljavaju kao dramatican društveni cin. Medutim postoje izuzetno velike razlike u granicnoj sklonosti štednji i izmedu privredno najrazvijenijih zemalja. Dobar primer takvih razlika su stope nacionalne štednje SAD i Japana. U SAD kao vodecoj ekonomskoj sili savremenog sveta stopa štednje je na neuporedivo nižem nivou u odnosu na zemlju koja ima najizraženiju tendeciju uvecanja svog ekonomskog bogatstva u vremenu posle Drugog svetskog rata. Namece se logicno pitanje zbog šega SAD štede manje od ostalih zemalja? Prvo, SAD ima veliki budžetski deficit, dok vecina industrijski razvijenih zemalja imaju budžetski suficit. Drugo, demografski faktori imaju veliki uticaj. Trece, lakše je pozajmljivati u SAD nego u mnogim drugim zemljama. U drugim državama ljudi moraju da štede da bi obavili vece kupovine, kuce ili kola, dok u SAD mogu pozajmiti i ostvariti taj cilj. Ovi razlozi ipak ne objašnjavaju u potpunosti postojanje medunarodnih razlika u stopi štednje. Neki ekonomisti zakljucuju, na kraju, da postoje jednostavno razlike u nacionalnim stavovima prema štednji.
U ekonomskoj literaturi se srecu mnoge polemike u vezi pitanja da li rast dohotka i posebno da li rastuca nejednakost u raspodeli nacionalnog dohotka povecava nivo štednje u nacionalnom dohotku.

Jedan od važnijih faktora koji uticu na politiku stimulisanja domace štednje je adekvatno finansijsko okruženje i finansijski uslovi u zemlji koji deluju na prikupljanje i kanalisanje štednje od štediša preko finansijskih posrednika, pa do preduzeca koja ce investirati. Nestabilnost finansijskog tržišta ne pogoduje rastu nacionalne štednje, jer kada su realne kamate na štedne uloge promenljive i niske, a ne retko i negativne, štediše ce svoj novac preneti u inostranstvo, gde ce dobiti vecu kamatnu stopu, ili ce svoju štednju usmeriti u kupovinu neproduktivnih dobara, na primer zlata. U modernim privrednim sistemima, tržište kapitala nudi mogucnost formiranja vece stope i mase štednje u njima jer je svaki primalac novcanog dohotka potencijalni ucesnik u formiranju štednje buduci da mu se za to nude raznovrsne mogucnosti.

Svako ko štedi dobija naknadi u vidu kamate ili dividende. Zato se cini logicnim da je prirodni nacin povecanja štednje, rast naknada štedišama. Ilustracije radi, pretpostavimo da svako ko štedi prima kamatu od 5% na svaki dinar godišnje. Sigurno da bi povecanje kamatnih stopa od, recimo 10%, ucinilo da ta osoba više štedi. Ovakvo razmišljanje imalo je povremeno uticaja na poresku politiku odredenih zemalja.

Ali, da li bi zaista trebalo ocekivati da ce povecanje kamatne stope izazvati povecanje štednje? Tacno, kada kamatna stopa raste, štednja je mnogo atraktivnija. Medutim to je manje bitno. Uzmimo za primer pojedinca koji je odlucio da štedi iznos koji ce mu omoguciti 1000 novcanih jedinica godišnje kada bude bio u penziji. Pretpostavimo da je kamatna stopa 5% godišnje i da taj pojedinac štedi i na ime kamate dobija 1000 novcanih jedinica godišnje. U slucaju da kamatna stop poraste na 10% pojedincu ce biti potrebno da manje štedi da bi obezbedio 1000 novcanih jedinica na ime kamate, što znaci da ovo povecanje kamatne stope na štedne uloge može smanjiti ukupnu nacionalnu štednju.

Šta cinjenice pokazuju? Da li štednja raste kada se kamatna stopa povecava jer svaka uštedena novcana jedinica omogucava vecu nagradu? Ili se ona smanjuje buduci da je realna potreba da se štedi manja imajuci u vidu cinjenicu da se sa manjim iznosima obezbeduje dati nivo buduceg dohotka? Odgovori koje pružaju podaci su dvosmisleni. Mnogi istraživaci su razmatrali ova pitanja, ali samo nekoliko njih je našlio snažan pozitivan uticaj kamatne stope na visinu nacionalne štednje. Vecina istraživaca dokazuju da su uticaji mali i da se do njih teško dolazi.

Od spremnosti države da na razvojne izazove odgovori adekvatnim merama, zavisi rast nivoa domace štednje, a samim tim i tempo privrednog rasta. Politika stimulisanja domace štednje podrazumeva dobro kreiranu makroekonomsku politiku privrednog razvoja u okviru koje pored fiskalne posebno mesto pripada monetarnoj politici. Monetarna politika koja obezbeduje stabilne cene je od prvorazrednog znacaja za makroekonomsku razvojnu politiku, buduci da inflacija negativno deluje na štednju. Sasvim pouzdano se može tvrditi da je uticaj inflacije na štednju domacinstva negativan. U slucaju inflatornih ocekivanja umesto novcane štednje dolazi do gomilanja dobara, posebno trajnog potrošnog karaktera. Stabilna domaca valuta je važan uslov rasta štednje. Uticaj hiperinflacije na privredni rast je uvek negativne prirode. U vremenu hiperinflacije stanovništvo nastoji da što pre pretvori domaci novac u neku od stranih valuta. Kada vlade pokušaju da sprece ove transakcije dolazi do pojave crnog tržišta. Crno tržište i pretvaranje domaceg novca u devize znaci eo ipso smanjenje državnog budžeta i rast inflacije zato što se smanjuje poreska osnova.

Smanjenje poreza na štednju i kampanje štednje takode su važni instrumenti kojim raspolaže država u pravcu povecanja štednje domacinstva. Na prvi pogled paradoksalno, ali kljucno pitanje je kako povecati poverenje sitnih štediša da svoj novac stave na štednju u banku. Komercijalne banke, naime, daleko teže upravljaju krupnim u poredenju sa sitnim štednim ulozima. Mnoge države kombinuju štednju i osiguranja i osnivaju penzione fondove i poštansku štednju sa niskim ulozima.

Evidentno je da se proces štednje ne odvija zahvaljujuci iskljucivo promenama materijalne baze vec i zahvaljujuci ozbiljnim pomacima u razmišljanju ljudi, u njihovom ponašanju, medusobnom komuniciranju. Cesto je oslobadanje od obicaja i tradicija osnovni preduslov štednje. Poštovanje religioznih obicaja i obreda može bitno da ogranici trajanje radnog dana. Sem toga, znatna sredstva koja bi se mogla iskoristiti u svojstvu investicija, odlaze na obavljanje razlicitih religioznih ceremonija. Npr. žitelji seoskih sredina u Indiji troše za crkvene obrede približno 7% svog licnog dohotka. Ako coveka uce da je sve prodredeno od boga onda on u skladu sa tim ne povezuje rezultate svojih radnji sa tim radnjama. Prema svemu što se dešava on ce se odnositi kao i prema neizbežnom. Takav odnos prema životu ispoljava se u svemu: u štednji, u investiranju, u osmišljanju dugorocnih perspektiva, što se održava na licnu inicijativu. Ako se povecanje životnog standarda i bogacenje posmatra kao dar providenja, a ne kao rezultat intezivnog rada i štednje, onda se gubi svaki smisao štednje, intezivnog rada, inovacija i preduzetnicke aktivnosti.

Kada se istražuje nacionalna štednja kao osnovni izvor finansiranja privrednog razvoja u zemljama u razvoju valja obratiti pažnju na sledece cinjenice:
1. Povecanje domace štednje za zemlje u razvoju je mnogo znacajnije u razvojnom procesu od njihove sposobnosti privlacenja stranog kapitala. Cesto su inostrana sredstva namenjena finansiranju konkretnih investicionih projekata usled cega je sloboda i fleksibilnost njihovog korišcenja vrlo ogranicena. Zbog toga je važno da država svojim instrumentima i merama stvori ambijent koji ce podsticajno delovati na velicinu domace štednje.
2. U vecini zemalja u razvoju daleko najveci deo štednje koji funkcioniše na tržištu kapitala je štednja domacinstva.

Razmotricemo sada faktore institucionalnog karaktera koji destimulativno deluju na proces štednje. U mnogim zemljama u razvoju poreski sistem obicno je nekonzistentan, komplikovan i guši podsticaje za štednju i investiranje. Cesto se odredene makroekonomske odluke donose polazeci od razloga medunarodnog prestiža a ne u cilju podržavanja štednje, investicija i privrednog rasta.

Mora se primetiti da mnoge opisane osobine zemalja u razvoju istovremeno predstavljaju i uzroke i posledice njihove nerazvijenosti. One su i dalje siromašne jer su od pocetka siromašne! Osnovno obeležje svih ekonomski zaostalih zemalja je niski prihod po glavi stanovnika. Prodice prakticno nemaju mogucnosti ni podsticaja da štede. Štaviše, niska produktivnost znaci nizak nivo bruto nacionalnog dohotka per capita i samim tim skromnu tražnju. Kao posledica toga, oskudni resursi sa jedne i nedostatak stimulansa s druge strane, otežavaju proces štednje i investiranja u fizicki i ljudski kapital. To znaci da produktivnost rada ostaje niska. Mnogi strucnjaci smatraju da se taj zacarani krug može prekinuti uz pomoc povecanja domace štednje.


Finansiranje razvoja stranom štednjom

Pored domace važan oblik finansiranja privrednog razvoja je strana štednja. Alokacija domace i strane štednje u najprofitabilnije investicione programe je jedna od kljucnih pretpostavki dugorocnog privrednog rasta a time i jedan od osnovnih uslova makroekonomske efikasnosti. U zemljama u razvoju koje imaju nerazvijene finansijske sisteme štednja se po pravilu usmerava u delatnosti iz koje potice. Suprotno, u zemljama sa razvijenim finansijskim sistemom štednja se koncetriše dok se investicioni rizici diverzifikuju. Kljucni razlog uvoza stranog kapitala je nedovoljnost domace štednje. Angažovanje strane štednje može biti u obliku:
1. direktnih investicija inostranih preduzeca u domacoj privredi,
2. pozajmljivanja na svetskom tržištu kapitala ili od mecunarodnih finansijskih institucija.

Kada se imaju u vidu manje razvijene zemlje onda strana štednja može imati i oblik finansijske pomoci dobijene od industrijalizovanih zemalja. Znacaj strane štednje je tim izraženiji što je društveni proizvod per capita na nižem nivou. Drugim recima, što je niži dohodak po stanovniku teže je finansirati privredni razvoj bez zaduživanja u inostranstvu.

 

Zakljucak

U centru problematike finansiranja privrednog razvoja nalaze se problemi akomulacije i efikasne alokacije kapitala. Stvarna akomulacija kapitala zahteva brižljiv odnos društva kako prema povecanju njenog volumena tako i prema samom cinu ulaganja, tj. investiranju. Zbog toga su i relacije izmedu sredstava namenjenih investicijama tj. štednji i privrednog rasta životno važno polje ekonomskih proucavanja, posebno za široku grupu zemalja u razvoju i privreda u tranziciji koje se sukobljavaju sa mnogim razvojnim problemima i dilemama i koje u manje ili više izraženom sistemskom vakumu intezivno nastoje da u ambijentu medunarodne otvorenosti afirmišu tržišne metode alokacije kapitala.

Kompetetno istraživanje kompleksa finansiranja privrednog razvoja podrazumeva poznavanje kljucnih teorijskih postulata teorije i politike privrednog razvoja, logike funkcionisanja mehanizma tržišne alokacije resursa, a dobrim delom i politike medunarodnih finansija. Teoreticari privrednog razvoja makroekonomski agregat domace štednje (akomulacije) smatraju centralnom polugom dugorocnog privrednog rasta i važnom pretpostavkom makroekonomske efikasnosti. Razume se da svaka analiza nacionalne štednje kao kljucnog izvora finansiranja privrednog razvoja imperativno mora uvažavati razliku izmedu društveno-ekonomskog ambijenta karakteristicnog za visoko razvijene ekonomije, s jedne, i zemlje u razvoju, s druge strane. Prve imaju povoljnu strukturu štednje s obzirom da je domaca valuta konvertibilna i da ne postoji razlika izmedu štednje u domacoj i štednje u inostranim valutama. U privredno razvijenim zemljama novcana štednja je pokrivena realnom akomulacijom, tj. proizvodnjom dobara u cijoj strukturi, po pravilu, dominiraju proizvodi visokih tehnoloških performansi. Dok se zemlje u razvoju odlikuju niskom štednjom.

Iz kojih izvora se mogu formirati sredstva naophodna za finansiranje privrednog razvoja? Generalna poruka klasicne ekonomske teorije je da se finansiranje investicija odvija iz neradnih dohodaka, tj. iz profita i rente. Kejns je u središte svojih istraživanja stavio pitanje efikasnog i što potpunijeg korišcenja kapitala. Po njemu svi mikroekonomski subjekti svojom štednjom doprinose uvecanju proizvodnih fondova. Preciznije receno, kapital se po Kejnsu novcano uvecava štednjom svih vlasnika dohotka (domacinstva, preduzeca, država). Po mišljenju autora monografije ovo je bila važna teorijska inovacija u poredenju sa klasicnom ekonomskom teorijom i njen znacaj u teoriji i politici finansiranja privrednog razvoja izuzetno veliki do današnjeg dana. Pisac monografije takode decidno apostrofira relevantnost Kejnsovog stava za teoriju i politiku finansiranja privrednog razvoja da kapital donosi profit ne zbog toga što je produktivan vec zbog toga što je redak faktor, kako u nerazvijenim tako i u razvijenim zemljama.


Literatura

Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja, dr Žarko Ristic, dr Slobodan Komazec, dr Jovan Savic i dr Todor Petkovic, Cacak, 2006.

1) Herrick, B., Kindleberger, Ch., Economic Development, 4.ed., McGraw-Hill, 1983
2) Lewis, A., Economic Development with Unlimited Supplies of Labor, The Economics of Underdevelopment, New York 1963
3) Samuelson , P., Nordahaus, W., Ekonomija, 14. izdanje, Mate, Zagreb, 1992.
4) Rostow, W., The Economics of Take-off into Sustained Growth, 1963.
5) Lewis, A., Development Planing, G Allen, London, 1966.
6) Hogerdorn, J., op. Cit.
7) Marsenic, D., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996.
8) Prof. dr Jovan Jednak, Osnovi ekonomije, Beograd, 2005.
www.ekonomit.co.yu
www.eto.org.uk www.wikipedia.com

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi