OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PEDAGOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Tradicionalne dečije igre
i njihova funkcija u savremenoj kulturi igre deteta
Iako termin igra sadrži brojna određenja i značenja, za potrebe ovoga referata razmatra se u sklopu dečje igre. Jedan od prvih koji je skrenuo pažnju na bitnost igre u kulturi i razvoju ljudskog društva uopšte, bio je J.Hujzinga. Dvadesetak godina kasnije, njegovu definiciju razradio je i dopunio, R.Kajoa.
R. Kajoa igru definiše kao aktivnost koja je: slobodna - na koju se igrač ne primorava a ujedno time igra ne gubi svoju prirodu privlačne i vesele razonode; izdvojena - ograničena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrđenim granicama; neizvesna - njen se tok i ishod ne mogu unapred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmišljanjem; neproduktivna - pošto ne stvara ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenošenja vlasništva unutar kruga igrača, i čiji je ishod i situacija identična onoj na početku partije; propisana - podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino važeću zakonitost; fiktivna - praćena specifičnom svešću o nekoj vrsti drugorazredne realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.
Dakle, sledeći Kajoinu definiciju igre, prema postavljenom problemu, izdvojeni mogući obredni elementi će samo naglasiti da su prema svojoj strukturi nekada pripadali svetu realnosti i odgovarajućim obredima, a potom su prešli u bezazlenu, vanvremensku igru dece. Ima i takvih prepoznatljivih elemenata za koje sigurno znamo da su još uvek deo obrednog ponašanja, a da su u dečju igru dospeli dečjem imitiranju "sveta odraslih".
S obzirom da je igra svojstvena čoveku u svim njegovim starosnim razdobljima, u ovom radu razmatraće se samo jedna vrsta igara a to su tradicionalne dečje igre u kojima je, uslovno rečeno, moguće prepoznati određene elemente obredne prakse minulih vremena, ali i sadašnjosti. Obredna praksa u okvirima ovoga rada tretirana je kao vrsta religijskog ponašanja i mišljenja zajednice tokom godišnjeg i životnog ciklusa običaja.
2. Pojam tradicionalnih igara
Pod tradicionalnim igrama podrazumeva se nasleđe iz prošlosti koje je uspelo da se održi i u modernom civilizacijskom dobu u kojem se postepeno razlažu stare društvene tvorevine. Uobičajeno je da se pod tradicionalnim igrama najčešće tretira igra u seoskim sredinama, koja se prenosila iz generacije u generaciju, tako da se može i danas registrovati. Detinjstvo prati vertikalna i horizontalna integracija u socijalnu sredinu. Uključivanje u zajednicu zasniva se na nizu realnih i simboličkih veza sa predstavnicima prethodnih pokolenja - od roditelja do dalekih predaka, sa jedne strane, i drugo, razvija se u društvu vršnjaka, pa određeni elementi ponašanja preuzeti putem igre i ne moraju biti u osnovi sastavni deo odnosne kulture. Ovome ide u prilog tvrđenje M.Duran, da proučavanje geneze igre u okviru uzajamnog odnosa deteta i odraslih, predstavlja plodotvoran put za razumevanje dečje igre uopšte.
2.1. Put od obreda do igre
Tradicionalne dečje igre su se razvile iz obredne prakse zajednica u kojima su nastajale. Međutim, još u prošlom veku izdvojile su se u zabavu za odrasle a potom i za decu. Gledano iz današnjeg ugla, teško je moguće zamisliti značaj igara i praznika u prošlosti - posebno danas, kada čoveku u gradu ili na selu ostaje veoma sužen prostor između profesionalne, radne, ograničene aktivnosti ...
Dakle put od obreda do igre dece, zaokružen je opštim transformacijama društva, pa ih u tom kontekstu i posmatramo kao jedan od mogućih elemenata transformacije obreda i njihovog prelaska u sferu zabave, posebno u domen dečje igre, a što ima dvojaku važnost. Sa jedne strane značajno je za razumevanje funkcija dečjih igara, a sa druge omogućuje praćenje transformacije obredne prakse određene zajednice.
U višečlanim porodicama tradicionalnog patrijarhalnog društva decu nisu odvajali od starijih ukućana. Paralelno sa njima učestvovala su u svim momentima obrednog ponašanja (kvocanje na Badnji dan, valjanje po slami, bdenija uoči Božića, simboličnom hranjenju kokoši na Božić, ljuljanje o uskršnjim pokladama, i sl.). Njihove uloge bile su određene verovanjima i predanjima, bilo da se radilo o nekom konkretnom običaju kao na primer kod božićnih ili uskršnjih praznika u okviru porodice ili u okviru crkve. Deca u prošlosti nisu bila samo neaktivni posmatrači već i aktivni učesnici obrednog ponašanja. Ipak, velikom sposobnošću praćenja šta se oko njih događa, verno su viđene slike, često nesvesno, prebacivali u svoj svet, a to znači i u svoju igru.
Moglo bi se primetiti da su način života, verovanja, obredi napušteni u trenutku kada nisu više imali odgovarajući značaj za društvo ili zajednicu, ostali značajni za dečiju maštu. U tom slučaju dečja igra je predstavljala jednu vrstu kulturnog dvojnika koji je modifikovane, prilagođene ili i transformisane elemente obreda smeštao u okvire zabave i u jedan krajnje običan ali ipak ne tako jasan sistem ponašanja najmlađih članova zajednice.
Uočeno je da su neki obredi uticali na sadržaj igre u onoj meri u kojoj su deca uspela da projektuju stvarna zbivanja oko sebe. S obzirom da ljudi "vide" stvari oko sebe onako kako im to diktiraju njima svojstvene duhovne predispozicije, ni decu nije moguće izdvojiti iz kulture u kojoj odrastaju.
Dakle kada analiziramo predstavljene klasifikovane igre prema obrednoj praksi tradicionalne kulture stanovništva dobijaju se, istina hipotetički rezultati. U odnosu na vremensku distancu, od momenta napuštanja, tj. iščezavanja obreda, do njegovog prelaska u sferu dečje zabave ili pretakanjem iz sfere realnosti u zamišljene okvire, samo je moguće nagovestiti delimičnu vezu sa nekadašnjim obredima. Imajući to na umu i data analiza u tom smeru je podložna daljoj reviziji.
U igrama koje su povezane sa godišnjim ciklusom običaja prepoznaju se, prema tome, simboli koji su u neposrednom kontaktu sa odnosnim praznicima. U grupi igara koje se vezuju za godišnje kalendarske praznike, nalazi se veza sa obredima "sveta odraslih" i smatra da su proizišle iz religiozne crkvene tradicije. Tako su tokom prošlog veka prešle u sferu dečje igre Betlehem, Luce, Koledari ili "korinđanje", "Pozdrav anđela", Tri kralja, dramske igre o Pontiju Pilatu i sl. Činjenica da se najčešće izvode među muškom decom, prema ovom autoru stoji u vezi pravilo da su glavni akteri u prošlosti, u "svetu odraslih", bili muškarci.
Koledarske nekadašnje obredne povorke čestitara povodom nove kalendarske godine, novog leta, nove agrarne godine, potpuno su prenete na dečje ophode pri čemu deca čitav niz događanja i svoju ulogu u tome doživljavaju kao igru. Bilo da se zapravo igraju figuricama vezanim za Hristovo rođenje, izvode unapred naučeni dramski tekst, ili da obilaze domaćinstva kao vertepaši ili betlemari, recitujući šaljive i prigodne koledarske tekstove.
U vreme prolećnog ciklusa običaja i danas dominira dečje ljuljanje na Bele poklade. Od obreda za opštu plodnost do igre zanosa ili vrtoglavice prema Kajoi, na koju se deca (posebno ženska) gotovo primoravaju od strane starijih žena "jer se to valja". O pokladnom ljuljanju i ljuljaškama, kao i o vrteškama u etnološkoj literaturi ima dosta tumačenja i zabeležaka.
Maskirane pokladne povorke, ređe su u praksi. U pojedinim mestima Banata i Srema izvode se na Belu nedelju, kada su učesnici deca koja svoj ophod tretiraju igrom, naročito rekvizitima koje nose. Obično su to raznovrsne igračke : lutke, medvedi, korpice, čegrtaljke i sl. Lutka je i danas obavezni rekvizit u dečjim povorkama, s tom razlikom što se sada sa njom usput i igraju, dok je u prošlosti bila u povorci odraslih simbol rađanja i zametak novog života (kao što su bile lutke sa falusom i sl.). Ovakva prerušavanja sa brojnim likovima iz tradicionalnog modela ponašanja zajednice zadržana su i van omeđenog religijskog kalendara i predstavljaju dečju zabavu - maskenbalove po obdaništima i školama.
U ostalim igrama tipa " Kapija", " Višnjica", "Laste prolaste"," Zuj, zuj, zujde", kod Srba, Hrvata, Bunjevaca, " Buj, buj, zelena grano" kod Mađara, "Lanca" kod Slovaka, koje imaju izrazito veliku teritorijalnu rasprostranjenost i u drugim evropskim sredinama, sačuvana je izvesna sadržajna slojevitost prepoznatljivog obrednog karaktera. Igra se danas izvodi najviše pod imenom "Laste prolaste". Lj. i D. Janković, svrstale su je u veoma arhaičnu obrednu igru. Prema njima, povezana je sa ritualima provlačenja za zdravlje, očišćenje, ponovno rađanje. O.Vasić je uvrstila u ostatke igračkog obrednog nasleđa sa sabora i vašara koji su održavani u vreme uskršnjih pokalada. Mađarski etnolozi igru "Buj, buj … " tretiraju kao pokladnu, koja se izvodila od momenta ulaska u uskršnji post, ali je još u prošlom veku prešla u domen dečje igre.
Igre "Paun pase", "Ježole, vražole", "Kolariću, Paniću", jedan broj naših etnologa smatra takođe nasleđem iz daleke prošlosti. O starosti ovakvog tipa igara ima dosta pomena u literaturi. Reč je o njenoj obrednoj ulozi kod određenih rituala (bilo da je reč o svadbenim običajima, kod pogreba ili u okviru prolećnih pokladnih igara). Prema O.Mladenović, u igri "Pauna", učestvovale su udate žene i igrala se na prvi dan Uskrsa u selima po Srbiji, Bosni i Hercegovini, Sremu, i kao obredna dugo se održala dok je u gradovima poznata kao dečja igra. O.Vasić navodi da je igra pauna jedna od najzanimljivijih igara srpskog orskog nasleđa, koja je uspela da se očuva do poslednjih decenija 20. veka u mnogim krajevima Srbije i južnoslovenske teritorije, i da predstavlja sastavni deo pojedinih obreda, naročito svadbenog ceremonijala. Za istu igru smatra se da je izvođena na poselima i prelima, čobanskim vašarima i u sklopu dečjeg igračkog folklora.Prema S.Zečeviću, igra pauna je igra za zaštitu zdravlja i bila je rasprostranjena u dinarskim srpskim krajevima. S obzirom na migracije sa juga na sever, sasvim je prihvatljivo da su je Srbi doneli na prostore Vojvodine i da je tokom vremena iz obreda prešla u dečju igru. Sem toga, prisustvo igre i kod mađarske dece pod nazivom "Holeva", na početku 20.veka, ukazuje na procese akulturacije srodnih zajednica.
Iz životnog ciklusa obreda i danas se izdvaja dečja igra "svadba". U njoj su u potpunosti preslikani svi elementi nazovimo "prave svadbe", odnosno, dovođenja neveste svadbenim ceremonijalom. U ostalim pomenutim igrama, prema nekim autorima naziru se tragovi dovođenja devojke u mladoženjin dom otmicom. U igrama "Došla majka s koldvora" i "Jelečkinje, barjačkinje" koje su u praksi kontinuirano kod ženske dece, prema O.Vasić, sačuvani su u stilizovanoj formi tragovi dovođenja mlade u novi dom, odnosno otmice devojke. Naime, O.Vasić analizirajući pomenutu igru "Pošla majka školu dvoru" ili nešto noviji naziv "s'kolom dvoru", iznosi sledeće: izvođači ovih igara bili su momci i devojke, a posle Drugog svetskog rata devojčice od 15-16 godina. Autorka pretpostavlja da je naziv igre sažet te dobijen oblik "Ide majka s'kolodvora". Smatra igru stilizovanim oblikom običaja otmice i dovođenja devojke (mlade) u momkov dom.
Osim navedenog, moguće je navedene igre protumačiti i drugačije. Jedna od pretpostavki je sadržana u varijanti igre "Erberečke". Naime, " Ervin" ili "Erven" je nemačka oznaka za " prijatelja vojske", a "erberečke" je verovatno od nemačke reči erben što znači baštiniti, naslediti, ili erbland, oznaka za naslednu zemlju , tj. deo zemlje koji je carska Austrija dobijala ženidbenim vezama. Poreklo bi se moglo tražiti i u tzv. "ratničkom ponašanju zajednice", na šta ukazuju reči starije varijante igre. Pošto je takva igra registrovana u Sremu onda bi se mogla postaviti hipoteza da je igra proizišla iz graničarskih, vojnih obaveza čuvanja teritorije Austrije (koju je ona širila ženidbenim vezama i mirazima), odnosno granica carstva.
Danas bi se možda moglo pre pretpostaviti da su u njima ukomponovani elementi odvajanja pojedinca od grupe tj. simbolično predstavljanje odvajanja dece od majke, porodice i njihov prelazak u zajednicu odraslih, u kojima su delimično prisutni elementi inicijacija.
3. Vrste tradicionalnih igara
Na osnovu razvrstavanja dečjih tradicionalnih kolektivnih igara u dve osnovne kategorije, igre imitacije i takmičarske igre, od izvesnih elemenata njihove strukture sadržaja u kojima se pretpostavlja da poseduju ili je moguće zapaziti obredne elemente tradicionalne igre se dele prema sledećem redosledu:
*dečje igre proizišle iz godišnjeg ciklusa običaja :
-na sv.Luciju - Luce, maskirane devojčice iz katoličkih sredina Bačke i Banata, uoči Sv. Lucije, (12.decembra) obilaze domaćinstva uz poskakivanje i igranje.
- oko Božića - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sredina:
- vreme uskršnjih Poklada - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sredina:
-u vreme Uskrsa :
1.Igre sa bojenim jajima: "Tucanje jajima", "Kotrljanje jaja"
2."Traženje gnezda" - igra se gotovo na čitavom prostoru Vojvodine o
Uskrsu, a spada u domen strogo porodične igre.
3. Igra "Polivanja" rasprostranjena drugog dana Uskrsa - kada dečaci
polivaju vodom devojčice. Poznata je svim etničkim zajednicama, a
posebno deci katolika i protestanata.
4. Kumačenje - nedelju dana po Uskrsu, devojčice južnog Banata su se
"kumačile" tj. bratimile kroz vence i jedna drugoj poklanjale šarana jaja.
- oko Ivanjdana:
Preskakanje vatri na Ivanjdan rašireno je kod Mađara, dok se kod ostalih etničkih zajednica gotovo izgubilo. Okupljena deca pripreme drva i poređaju ih kupasto da bi potpalili i načinili vatru na ulici ili na sred kolskog puta. Okupe oko nje. Jedna starija osoba baca tzv. ivanjdanske jabuke preko vatre a deca preskaču vatru i u preskoku hvataju jabuku.
- Svadba ili svatovi, - "Svadba", veoma stara igra i deca su je davno uvrstila u sadržaj igre u svim ispitivanim naseljima u Vojvodini. Nije jasno da li je u dečju igru ušla kao deo učenja svadbenim obredima, ali na osnovu fotografija - reprodukcija s kraja prošlog veka može se zaključiti da su se ženska deca, posebno kod Slovaka i Rusina igrala "svadbe". M. Škarić pominje u srpskim fruškogorskim selima da se mala deca "sigraju svatova". A.Stefanović je opisao igru "svadbe" u severnom Banatu kod Srba, pedesetih godina 20.veka i naveo kako se odvijala po svim pravilima koja važe za "pravu" svadbu, s tim što je jedna od starijih žena pomagala u izvođenju igre.
- Otmica, tj. dovođenje devojke u momkov dom u igrama - "Došla majka s kolodvora" - igra zabeležena u Banatu. U istu grupu, neki autori ubrajaju i igru "Jelečkinje, barjačkinje", veoma poznatu i raširenu kod Srba, Hrvata, Šokaca, Bunjevaca. Varijanta ovoj igri pronađena je u građi kod M.Medića, a zove se "Erberečke".
- Sahrana - igra se pod nazivom "Rajole" (u Sremu) ili "Vlajalo" u Bačkoj.
Pojedinačni elementi i radnje u igrama su ljuljanje, maskiranje, kolo, niz, kuća, kapija, jaje, zec, voda, crtež "školice", pljuvanje. Kod pojedinačnih prepoznatljivih elemenata strukture dečje igre ima više pretpostavki i može se pristupiti analizi uslovno.
Pojedinačne radnje ili rekvizite izdvojene u trećoj grupi kao što su prolećno ljuljanje (veruje se da ljuljaškin put vezuje nebo i zemlju, te da je ljuljaška vezana za pojmove kiše. plodnosti, obnavljanja prirode), ili maska i maskiranje (rekvizit kojim se preobraća sopstvena ličnost i kada dobija nadrealne sposobnosti, veza duša predaka i ovozemaljskog sveta, veza sa agrarnim demonima i sl.), neću posebno isticati, jer je njihova obredna uloga bila prilično jasna i veoma duboko ukorenjena u obrednom ponašanju našeg podneblja.
Pojava zeca, jaja i vode u prolećnim igrama prvobitno je imala obrednu podlogu i vezu sa simbolima plodnosti.
Poznato je da je simbol zeca u kulturu vojvođanskog stanovništva došao sa običajima i verovanjima germanskog stanovništva doseljenog iz srednjoevropskih krajeva. Zec se inače u hrišćanstvu javlja kao glasnik o Hristovom vaskrsnuću, zec je i simbol plodnosti i besmrtnosti. Dominantna uloga jajeta u prolećnim obredima prenesena je i na decu iz dva razloga. Bojenih jaja za Uskrs ima prilično u svakoj kući, a deca se igraju sa svim dostupnim stvarima. Sem toga kao što jaja odrasli kotrljaju za zdravlje po dečjem licu tako ih i deca uključuju u svoju igru ali sa ciljem zabave i nadmetanja. Simbolika uskršnjeg jajeta (kako paganska tako i hrišćanska) je dobro poznata te je nije potrebno obrazložiti posebno.
Polivanje vodom devojčica i devojaka takođe je proizišlo iz obreda očišćenja i radnji za plodnost. Danas je to opšta zabava, a vodu ne tako retko, zamenjuju i parfemi, ali što jeftiniji i lošiji po mirisu, da bi se tom prilikom polivači više zabavili.
R.Kajoa, za igru "školice" smatra da je proizišla iz nekadašnjih religioznih obreda. "Školica" je prema ovom autoru, predstavljala lavirint po kome se gura kamen, to jest duša prema izlazu. Kasnije, u vreme hrišćanstva, crtež se izdužuje, uprošćava, reprodukuje plan bazilike: radi se o dovođenju duše, guranju kamena do neba, do raja, do krune, do slave, što se poklapa sa glavnim oltarom crkve, šematski predstavljene nizom pravougaonika. Identičan je crtež školice u banatskim selima, poznat pod nazivom "školica sa nebom", pri čemu je gornji deo polukružno zaobljen (sličan apsidi) i označen kao "nebo". Kod M.Zapletala, navode se takođe "školice sa nebom".
T. Đorđević uočio je da dečje igre verno čuvaju tragove i ostatke kola i orskih igara, te da u njima krug igrača koji se kreće određenim pokretima podseća na ostatke starih vremena i početno doba orskih igara. S.Zečević, u analizi srpskih narodnih igara, kaže da sve igre (misli se na orske igre) započinju u krugu, te da je kolo opšte civilizacijska tvorevina pa su vremenom igre u kolu stekle magijsko značenje. D.Antonijević u analizi simbolike magijskog kruga i kretanja u krugu, navodi veoma veliku starost simbola kruga u kome se prepoznaje njegovo ambivalentno značenje": kosmičko poimanje vremena i večita cikličnost života, smrti i ponovnog rođenja, i zaštićen prostor od nečastivog, zlih demona i duhova. Zaokruživanjem prostora krugom obeležavaju se granice preko kojih duhovi i demoni ne mogu prelaziti. Poznato je da su u starom Rimu zabranjivali deci teranje obruča i igre sa obručima, sa prvim smirajem dana. Obruč, krug je tretiran sunčevim dvojnikom koji skuplja snagu i miruje noću.
Ukoliko se pažljivo čitaju opisi pojedinih igara uočava se da su njihovi zapisivači, posebno s kraja 19. i početka 20. veka, počinjali opis tekstom "...tako što deca obrazuju kolo... " tj. krug i sl. Igre u krugu su se održale do danas, a moguća pretpostavka je da su nastajale iz dečijeg podsvesnog kada su deca bila aktivni učesnici ili samo posmatrači u vreme određenih religioznih obreda koji su se odvijali u krugu.
U današnjoj igri krug takođe predstavlja zaštićen prostor u kome je igrač siguran, gde prema pravilima igre, ne gubi. Može se često zapaziti kako deca opisan krug na zemlji nazivaju i "kućom", odnosno to je prostor gde je igrač pošteđen, gde se odmara ili čuva dok "opasnost" ne prođe ("mačka i miš" , "vije"). Kuća u ovom kontekstu je sinonim krugu, jer i kuća je onaj intimni prostor za mikro sredinu koji poseduje i pruža svu sigurnost po njene članove.
Karakterističan oblik u igri je i niz, tj. deca poređana u nizu, kao na primer u igri "Bičevi" (ili igre Kokoške i kobac, Vuk i jaganjci, Radibabe i dr.) Prema nekim autorima tzv. "otvoreno kolo" ili niz tretira se takođe kao deo nasleđa obredne prakse. Za pomenutu igru O. Vasić smatra da je preuzeta iz srpskih pokladnih obrednih igara, koja je vremenom prešla u zabavu odraslih u vreme zimskih prela i okupljanja, a potom i u igru dece. U primerima kojima raspolažem, igra je prisutna i kod Mađara, što ukazuje i na drugi kulturni obrazac. U svakom slučaju, prihvatljiva je pretpostavka da je ova vrsta dečje igre začeta u pokladnim igrama odraslih i da ima širu osnovu u korenu nastanka. Hvatanje poslednjeg u nizu danas je zabava i veština ali posmatrajući šire značenje niza i same igre moglo bi se podvući njena uloga u obezbeđivanju mnoštva, isterivanju zla i nagoveštaju dolaska novog vegetacionog perioda. Naravno da u bezazlenoj dečjoj igri npr. Kobac i kvočka, poodavno nema asocijacija o pretpostavkama na vezu sa prošlim vremenima.4. Tradicionalne dečije igre na teritoriji Vojvodine
Istraživanja tradicionalnih dečijih igara sprovedena su u četrdesetak sela na teritoriji Vojvodine, u izraziti multinacionalnim i verski heterogenim sredinama, tokom 1994,1995 i 1996. godine. Kazivači su bili različite starosne dobi : deca od 5 do 16 godina, potom srednje ( oko 40, 50 godina) i starije (od 70 godina) generacije.
Do danas, stručnoj i naučnoj javnosti nisu poznati sintetički etnološki radovi koji su povezani sa ovom temom na panonskom kulturnom području (uže Vojvodina) iako postoji građa sa opisima dečjih igara prikupljenim u 19. veku. Međutim, jedan od prvih koji je u dečjoj igri prepoznao nekadašnje elemente obredne prakse i ukazao na transformaciju obreda od sakralnog sadržaja do zabave, jeste T.Đorđević. Trebalo bi pomenuti i pojedinačne značajnije radove i rezultate savremenih etnoloških proučavanja dečjeg folklora kao što su radovi E.Bašić, M.Prošić Dvornić. Potom i radove iz srodnih nauka koji se bave decom ali i koji pominju određene transformacije obredne prakse koja u novom značenju nalazi mesto u dečjem svetu - radovi Ž. Trebješanina, sa etnopsihološkog aspekta ili etnomuzikologije - D.i Lj. Janković, O. Mladenović, S.Zečevića, O.Vasić.
Zaključak
Igre koje su pretpostavimo, proizišle iz obrednog ponašanja spoljnjeg sveta predstavljaju univerzalne segmente obredne prakse, a koji su bili od važnosti u daljoj prošlosti društva, ili su još uvek u određenom obliku u praksi, kako na vojvođanskim prostorima, tako i kod drugih evropskih zajednica.
Neke su se veoma davno izdvojile u zabavu odraslih, pa potom u zabavu dece, ili pak, odmah su prešle u "dečji svet". Sasvim je jasno da je kod mnogih pomenutih i uvršćenih igara u ovom radu, bilo teško povući granicu između igre odraslih i dečje igre, jer u prošlosti nisu postojale takve stroge granice.
S obzirom na sposobnost dece da skoro uvek i često imitiraju simbole iz stvarnog života, pa i obrede religioznih i društvenih okvira, moglo bi se pretpostaviti da su se i u vremenu odgovarajućeg značenja obredne prakse, igrali viđenog gotovo nesvesno. Dakle, uzimajući u obzir saznajnu komponentu igre i prema kognitivnoj teoriji Pijažea, razvitak predstava spoljnjeg sveta kod dece, uspostavlja razlike između "sveta igre" i "sveta opaženog", pa je stoga dečja igra, iako važnija za dete, na neki način uslovljena "svetom opaženog".
Za dečji razvoj u početku je najbitnija njegova mikro sredina a to je porodično okruženje. U krugu porodice - deca posmatranjem prvo upoznaju ponašanje najužih članova svoje porodice a potom imitiraju uzajamne odnose i uloge.
U tradicionalnoj igri dece preživeli su značajni pojedinačni delovi obredne prakse po zajednicu te kao kolektivna zabava u modifikovanom obliku igre, sačuvani su do danas. Dakle, zahvaljujući nesvesnom poimanju stvarnosti, doživljajima iz sveta odraslih, ali i iz težnji najmlađih da se ponašaju kao odrasli, danas su uslovno rečeno, prepoznatljivi izvesni odgovarajući elementi nekadašnjih, pa i sadašnjih obreda.
LITERATURA1. Gligorijević, B. : Dečija igra i njena vaspitna vrednost, Izdavačko preduće „Rad“, Beograd, 1961.
2. Orlović-Potkonjak, M. : Razvijanje dečije samostalnosti u porodici, Izdavačko preduće „Rad“, Beograd, 1961.
3. Kamenov, E. : Metodika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Novi Sad, 1998.4. Kon, I. S. : Dete i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991.
5. Arijas, Filip. : Vekovi detinjstva, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1989.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi